Glasnik Skopskog naučnog društva

754 Гласник Скопског Научно Друшшва _ 2

конфузних вести о „Љубици“ и „Мурату Гусару“,' његовим готово потпуно

непознатим драмама световне садржине. Баш о том „Мурату Гусару“ срећним стицајем прилика у стању смо да сад нешто више знамо. То је „Тамоја резсакопа“, рибарска пасторала, ако је тако дозвољено рећи, јер од 1581 Онгаров „АЈсео“, о коме се одмах тачно рекло да је „Окупани

“2 пастира учествују исто такови рибари са (Сл. 2). Из опширног предговора, ко-

Аминта“,“ раширио је преко позорница Италије један нови огранак пасторалне схватањима и паралелама из рибарског ЕАГ СОУАКВЕАМХЕ јим писац то дело посвећује хварској

драме, овакову „Гамоја тап тег“ и „ја= | 7 у живота свугде. властели, констатирамо, да су господа

моја резсајота“, где место идеалисаних - Уосталом Газаровићев „Мурат ГуЕ И У А ј сар“ је и штампан, у Млецима 1623

мокзко. на Хвару још увек са симпатијом пратила нашу песму („знајући, да наших о БОА О дан веле вас слача појење нашега ја-

Р О М А « 1 М М зика“), па да је он „Мурата“ допевао

на свом поседу на острву Вису, о чи-

САТАКОМТСНТА. јим лепотама нашироко говори, а да га | а је успео штампати у Млецима, где је Соп Псепха ае Зирепотљ, С Рттиме го. баш те године ишао као посланик хвар-

ске општине због оснивања неких женских манастира.

После је наменио неколико речи својим читаоцима, да је дело, чије слабије стране не таји, штампао тек на наговарање пријатеља, „а за љубав јазика нашега“, да нам је метрика с тако учестаним римама спутана и незгодна, па да би далеко подеснији био талијански „мегзо зстојћо“, да најзад иза неко| | дико замерака штампарима, који да су 1М УЕМЕТЈА, МРСХХШ | му дело унаказили, сврши с уобичајеним

______________-____ | сејчентистичким протестом, да је пагаРер Енапре а Оеосћто. с | низам његова дела само артистичка поји СаПеааће Каје. треба, а иначе да је он веран и одан син римокатоличке цркве.

Сл. 2. Газаровићев „Мурат Гусар“ (1623). За једног од честих пљачкашких напада на наша острва алжирски гусари заробили су на Вису троје деце, брата и сестру: Зиморода и Љубицу, а с њима и малог Крижњака, све неку дојенчад у ствари. На повратку гонила их је ужасна олуја, па како су Крижњак и Љубица били ситни, гусари су их, да без дадиље не угину, оставили на апулијској обали близу Бара, али нису заборавили да, за сваки случај, уз њих на комадићку хартије забележе, како су их ту донели с Виса. Децу су нашли талијански рибари Фелич и Дунат, узели их под своју,

па су Крижњаку дали наше име Цвитко, а и Љубицу су презвали Ружом.

(С годинама развила се љубав међу то двоје деце, сензуална љубав, какову може да замисли само страствена пасторала разнеженог Сејчента, па кад су

Д".

1 АД. Рале, Назјогја диђгоуаске дгате, Хаостеђ 1871, 24. а Е. Сатента, 1 дуатпи де' ђозећ! е деПе тлаампе, Мало 1888, 19. Е. Саттага, Ка роезја разкогаје, МПапо 1909, 350.