Glasnik Skopskog naučnog društva

770 Гласник Скопско: Научна Друшшва 4

МЕЈБТЕВЕНА 05 -5 СНУ УЈЕВА 75, ККЕТ5УСНМЕЕК, Ешјешипео 272), јер ми се чини куд и камо вероватније, да се х“ефос уопште има издвојити из групе речи којој припада слов. хпобе. На то упућује латинска реч за „сумрак сгерег, на коју помишља и сам Петерсон у свом покушају анализе грч. #»ефрос, али оставља отворено питање њиховог узајамног односа, јер му се стерег чини „етимолошки, на жалост, сасвим неја сно“ (о. с. 39). Када се, међутим, држи у виду да англос. з0!-ћоатј значи „Зоппепуепде, онда је јасно да се лат. стерег може довести у везу са групом германских речи, чије је основно значење „окретати: гот. ћоштђап пертолеу, ствнем. Лајетјап „аећ мепдеп, стисл. Лтегја, англос. ћтреогјап „мегћ, темегн, Фаседете МОШЕК, Зепинзесћ чпа Јаосеттатвсћ 234, Мега. таосетт.-вепи зећез У/бтегђ. 143, уз које се сврставају — и то с истом променом значења као у лат. стерег сумрак — и арбанаске речи лата, пртиз чећ тасће Ађепа, лотшзет метипдсе Чеп Ађепа, потете, штрт е5 Чаттег, млта Ађепа, које М. ЈОКЕ, За. ге ађатвзећеп Ебутојосле чпа Мог ипо [= бигипозђег. дег АКад. дЧег У/л55. пп леп, рћи- зе. СТ СТМШ] 64 сасвим исправно своди на праобл. "л-Етр-по. Ако је, према томе, почетно « у лат. стерег „сумрак“ примарно, онда је а рпоп највероватније да се од те латинске речи нема одвајати грч. “'еброс. а да је ово првобитно гласило "уретос = "стероз у лат. стерег, стерегиз ("стерез-05), стеризсшит. Једначење по пореклу различитих, а хомофонских синонима није никаква необична појава. Тако се, баш у групи речи, које значе мрак, тама, находи и Ф2оос (АЈК. 108 Век) чије (фр зацело није исконско, већ очевидно стоји место ранијег л, које се очувало у сродним ариским

речима: стинд. Кзар- „ноћ и авест. хзар- тама. Зато је највероватније да се паралелна промена извршила и у грчком корелату лат. стерег ==“ »%р<106, које се у ( (уместо л) и » (уместо о) прилагодило несродном, али по значењу идентич-

ном угофог односно по вокалском степену равном усфо.

Ако се, према свему овоме, може закључити да су лит. деђезј5 и грч. дуофог, уговрог речи образоване не у епоси засебног развитка литавског и грчког језика, већ у индоевропској доби, преостало би да се објасни њихов однос према групи грч. »кфог, сигинд. пабћаз и. „магла, пара, облаци, ваздушни простор, небо“, стслов. лебо, ген. пебезе (праобл. "лебћо-), лат. пебша дара, магла, ирс. пећ, ген. таш! „облак“, кимр. титоћ, пајид, нкорн. ппш (праобл. "лебћо), стисл. п700, „ноћ“ (од "леђша), птајћ- „магла, сигвнем. лпеђи, нвнем. ЉМеђе! „магла, стинд. афћга- т. „мутно време, облак“, п. „облак, ваздушни простор, грч. фррбс пена, лат. гтфег „киша“ (праобл. “"тебћ-т6-).

(Опште је мишљење да ове речи потичу од двосложне базе Зепебћ- гопебћ-, одакле је, услед разлике у акценту, постало с једне стране сетфлћ-, а с друге пвђћ-. Да је та реконструкција тачна показује сигинд. атфбла-, која, бар колико ја видим, не допушта ма какво друкче објашњење. Из тога следи да грч. дублете дудфог и упбфог претстављају паралелне базе депефћ- бепебћ-. Питање је само у том, како је тај паралелизам база постао.

Мерингер и Шрејнен држе да је 4- у бубфос преформант, којим је у индоевропској прајезичкој епоси проширена база Зепебћл-. Ма да је оперисање помоћу префикса у етимолошким радовима стварно већ поодавна у примени, теорија о преформантима сусреће се још и данас с извесном скепсом, која неминовно прати, може се рећи, сваки покушај објашњења прајезичких појава. Мора се зацело признати, да велики део материјала, који је досад изнесен у прилог преформантске теорије допушта и друкчија схватања. Упор. нарочито Р. РЕК550М, Вештасе и пдосегтт. Жогогаећипо [== Атђејеп шоа тед ипдегв1ба а! М. Ектапз ЏШимегзвнезјопа, Џррзаја 12] 2, 846 и д. Међутим, да се тзвн. „помичном = не да спорити преформантски карактер, успео је доказати већ 1900 год. ЗТЕВ5 утврдивши да почетној медији одговара тенуис, а медији аспирати тенуис аспирата коренске варианте, кад јој претходи 5, па да, доследно, 5 сигматичког облика мора бити коренско проширење (в. Кићп 5 Тензећић |ћг уегој. Фргасће. ХХХМП 277 и д.). И у односу паралелних база као апефл- и епебћ- очевидно је — како је показао Схрејнен — да је епебћ- старија варианта, јер