Gledišta

osnovu njegove koncepcije analiziraju odnosi u raspodeli dohotka. Ako je tačno da je osnovni interes proizvođaća maksimalizacija ličnog dohotka, jer on nije „suvlasnik akumuhsanih sredstava”, niti je „njegova preduzetnička funkcija trajna, životna funkcija”, onda nastaje unutar naših samoupravnih odnosa suštinska protivrečnost između proizvođača i samoupravne organizacije udruženog rada. „Ako je tačno, kaže Ceme, da je lični dohodak osnovna kategorija, onda proističe praktično vrlo važan zaključak da za bolje privređivanje sistem raspodele dohotka treba što više usavršiti” (str. 1308). U kome pravcu treba usavršiti sistem raspodele dohotka? Ceme nastavlja; „Pri tome i dalje ostaje otvoreno pitanje u kojoj meri odnose dohotka tretirati kao razvijene socijalističke odnos e, za koje je još davno proklamovano da će počivati na radu" (podvukao M. S.). Sta, prema Cemeu, znači sistem dohotka? „Cim uvedemo sistem dohotka, za uspešno delovanje sistema, radnike moramo podsticati na rad pomoću dohotka (kog, hčnog dohotka ih dohotka preduzeća M. S.), što znači da od njega moramo stvarati nekog racionalnog čoveka homo o eco no micus a“. (Cim se pretpostavi da je cilj privređivanja maksimalizacija dohotka ili hčnog dohotka u analizu se uvodi pretpostavka racionalnog ponašanja. Covek je tako stvoren, mi ga ne stvaramo. U teorijskim izlaganjima se ponašanje privrednih subjekata, po pravilu, određuje u obliku čistog racionalnog ponašanja.) I sada pošto je objasnio kakvog čoveka-proizvođača bismo u takvom slučaju dobili („podstaknut egoističnim interesima i razvijenom potrebom za konkurencijom”), Ceme ističe da takav čovek proizvođač nije podstican u prvom redu „interesom za svesnu društvenu saradnju (ukoliko je u njemu razvijena svest za saradnjom, ona mu je ’nametnuta' kao ekonomska nužnost, pošto na drugi način ne može postići svoj primami cilj, to jest postizanje što većeg dohotka)” (str. 1308—1309). Pošto sam pročitao ove redove, postavio sam sebi pitanje da h te reči imaju za Cernea i mene isto značenje. Ne shvatam kako se na osnovu lične svojine nad radnom snagom i primame pobude maksimalizacije hčnog dohotka može stvoriti „interes za svesnu dmštvenu saradnju” podvukao M. S.). S dmge strane objektivni uslovi, koji su rezultat datog nivoa razvijenosti materijalno-proizvodne osnove i predstavIjaju ekonomsku nužnost ne samo za pojedinog proizvođača već i za zajednicu u celini, dobijaju podređeno mesto u odnosu na ličnu svojinu nad radnom snagom. Dok mu je u prvom slučaju, ako je reč o objektivnim uslovima privređi vanja, svest za saradnjom „natnetnuta", u dmgom slučaju tj. ako se prizna lična svojina nad radnom snagom, ta svest će se razviti iz hčne svojine, i neće biti „nametnuta”! Kako se organizuje sistem raspodele koji je u skladu sa Cemeovom koncepcijom reprezentativnih odnosa u našem privrednom sistemu? „Rad valorizovan u novcu” treba priznati kao „kalkulativni trošak", „kalkulativni hčni dohodak", ~obračunsku cenu radne snage”, a ostatak od dohotka pred-

148

DR MILOS SAMARDŽIJA