Gledišta

SAVREMENIK br. 12/1967.

Ovaj broj donosi razgovor na temu „Tradicija i tradicionalizam”, koji je vođen u čitaonici Kultumog centra u Beogradu, 5. oktobra 1967, a u kome su učestvovali DRAGAN JEREMIC, PREDRAG PALAVESTRA, MILORAD PAVIČ i ZORAN GAVRILOVIC. Oni su tradiciji i tradicionalizmu prišli kao jednom od spomih pitanja naše današnje književne situacije, konfronfirajući značaj tradicionalizma, tradicije i inovacije u književnoj istoriji. Pošto je utvrdio pojmovni okvir, terminološku poziciju sa koje treba da se usmeri tok razgovora, DRAGAN JEREMIC je, između ostalog, rekao: „ ... Moramo da priznamo da nemamo mnogo kulturne i književne tradicije. Nemamo je, u svakom slučaju, onoliko koliko je imaju mnogi dragi, veliki narodi i■— na izgled paradoksalno mi se čak malo tradimo da je održavamo i negujemo kao eventualni podsticaj za novo stvaralaštvo. Kažem ,na izgled paradoksalno’ jer, u stvari, činjenica je da se siromah lakše odriče svoga imanja nego bogataš, pa i mi zato što nemamo veliku tradiciju ne vodimo mnogo računa o njoj. Tužna je činjenica da i ono što danas smatramo ... nosačima naše ne samo kultume tradicije nego kulture uopšte, kao što su narodne pesme ili srednjovekovne freske, nismo rpi počeli prvi da cenimo, nego smo prihvatili one ocene o njima koje smo našli ili za koje smo bar dobili potvrdu od stranaca. Nemamo dovoljno ni one tradicije koju bih nazvao latentnom. Pod latentnom tradicijom shvatam kultumo blago koje je ušlo u biblioteke i muzeje, koje je popisano i katalogizovano i do koga može lako da dođe svaki čovek koji hoće da upozna svoju nacionalnu tradiciju. Nismo se, na primer, potrudili da objavimo značajna dela naših pisaca koja su oni sticajem okolnosti napisali i objavili na stranim jezicima. Tek nedavno je prevedena doktorska disertacija Jovana Skerlića, koja je napi-

sana i objavljena na francuskom jeziku. A postoji veliki broj drugib doktorskih disertacija i knjiga od naučnog i književnog značaja (Ljubomira Nedića, Uroša Petrovića, Miloša Savkovića, Miodraga Ibrovca, Dušana Milačića itd.) koje još nismo preveb i pretvorUi u našu latentnu tradiciju. lako ima tradicionalnih vrednosti koje se uopšte ne mogu negirati, kao što su narodne pesme ili srednjovekovne freske, ne može se govoriti samo 0 jednom pravcu, jednoj orijentaciji tradicije. ...Tradicija nije nešto jedinstveno; ona, po pravilu, ima više likova, više strana, više raznih slojeva 1 zato je bolje govoriti o tradicijama nego o tradiciji, naročito kad je reč o oživljenoj tradiciji. Dok latentna tradicija vekuje u bibliotekama i muzejima, oživljena tradicija nadahnjuje savremene stvaraoce. A ona može istovremeno da nadahnjuje razne stvaraoce baš zato što nije jedinstvena i jednosmema. Ako pogledamo savremeno srpsko pesništvo, videćemo da je u njemu oživljeno više tradicija i da se ono istovremeno inspiriše narodnim umotvorinama, Njegošem, Lazom Kostićem, nadrealistima, Nastasijevićem, Cmjanskim, pa već i Vaskom Popom i Brankom Miljkovićem.” Ukazujući na razliku između tradicije i tradicionalizma, Jeremić kaže: „Hteo bih, međutim, da istaknem da je tradicionalriam kao stav koji hipertrofira značaj tradicije za savremenost negativna pojava. Ne može se svaka tradicija smatrati dobrom i plodokomom i ne treba svaku tradiciju održavati po svaku cenu. Ima tradicija koje treba pohraniti u muzeje i nikada ih ne oživljavati: ima i negativnih tradicija. Tradicionalizam, ukoliko je dosledan, sprečava prarilan razvoj književnosti i umetnosti, jer guši inovacije u duhu sadašnjeg wemena i vodi epigonskom ponavljanju već utvrđenih formi i poznatih sadržaja.” PREDRAG PALAVESTRA je govorio o našoj književnoj situaciji sa stanovišta tradicije

172