Gledišta

vijenijim zemljama pokriva više naučrđh zadataka nego instituti i rmiverziteti zajedno. Pri tome valja imati u vidu jednu tendenciju koja se može lako uočiti u datoj tabeli. Ako se Francuska, Engleska i SAD posmatraju kao tri stupnja ekonomskog razvoja, onda se jačanje relativnog udela privrede, uz relativno opadanje druga dva aktera, može uzeti kao zakonito. S tim u vezi potrebno je ukazati i na jednu drugu tendenciju. Kako se iz datih brojki može zaključiti instituti se brzo množe i razvijaju do određenog stepena, kada dolazi do smirivanja ekspanzije i stabilizacije, da bi u daljem hodu išli rame uz rame sa univerzitetom, pokrivajući približno isti volumen istraživanja. KO FINANSIRA NAUKU? Prezentirana tabela obaveštava nas ne samo o tome ko su istraživači već i ko su finansijeri nauke u svetu. Ono što pre svega pada u oči jeste nepodudamost između aktera istraživanja i finansiranja, i to u dva smisla: 1) univerziteti sa svojim sredstvima učestvuju u tako maloj meri da se mogu zanemariti kao akteri finansiranja i 2) privreda i dmštvo se pojavljuju u obmutoj proporciji kao akteri istraživanja i finansiranja. Razjašnjenje ove nepodudamosti daje ključ za razumevanje nužnosti, koju mora respektovati savremena organizacija naučnog rada. Fenomen da država igra ulogu glavnog finansijera, a privreda glavnog realizatora naučnog rada, na prvi pogled protivreči iznetoj argumentaciji o neposrednoj korisnosti i funkcionalnosti naučnog rada za proizvodnju. Dmgim rečima, postavIja se pitanje zašto privreda, koja je krvno zainteresovana za sopstveni tehnički progres, ne izdvaja volmnen sredstava koji je u skladu sa sopstvenim potrebama i mogućnostima realizacije istraživanja. Protivrečnosti ne postoje ako se pođe od adekvatne interpretacije rizika. Za čitavo dmštvo i privredu nauka ne samo što nije rizik već sa sigurnošću prošimje prostor za dmštveni i tehnički progres. Tome nasuprot svaki pojedinačni istraživački poduhvat sadrži vrlo veliki rizik za uložena sredstva i napore. Reč je o jednoj delatnosti koja je dobila izrazito dmštveni karakter. Država se pojavljuje kao kolektivm predstavnik dmštva i privrede, služeći se donekle logikom osiguravajućih dmštava. Pojedinačni poduhvati mogu da promaše i propadnu, ali će bilans čitave nauke biti pozitivan. Paralelno učešće sopstvenih sredstava kompanije i preduzeća treba da obezbedi brižljivo trošenje dmštvenih subvencija. Na dmgoj strani, čak i onda kada se sa dosta izvesnosti može očekivati da će dobro opremljene istraživačke ekipe morati dati pozitivne rezultate, rizik nije potpuno isključen. Posmatrani kroz prizmu jednog preduzeća, takvi rezultati ne moraju opravdati troškove istraživanja. Odnos troškova i rezultata čitavo dmštvo če, po pravilu, dmgačije valorizovati ih zbog dugoročne eksploatacije dostignuća ili što rezultati imaju efekat na veći broj preduzeća i grana. Suština problema leži u činjenici da je na-

12

DR KOSTA MIHAILOVIC