Gledišta

ponovo „radni napor u fiziološkom i intelektualnom smislu”, pored drugih faktora, ima za rezultat dohodak. Cninilo bi se da je posle svih ovih objašnjenja pitanje pojma dohotka najzad raščišćeno. Međutim, čitalac će se prevariti. Tek sada Ceme daje definisanju dohotka poseban značaj, uvodeći ovaj problem u svoje izlaganje kao četvrtu od svojih sedam „ekonomskih hipoteza”. Ostavljam pitanje redosleda izlaganja kao pitanje individualnog stava autora i citiram definiciju dohotka koju Čeme želi da „ekonomsko-logički testira” (str. 1317): „Dohodak radne organizacije je u novcu valorizovani rad radnih organizacija, kvan tificiran u obhku novostvorene vrednosti za draštvo.” On ne navodi ni autora ni mesto gde je našao ovakav definisan pojam. On direktno prelazi na razvijanje logičke geneze ove „hipoteze”: „Godišnji dohodak radne zajednice (u hipotezi je bio radne organizacije MS.) je u novcu valorizovan društveno priznat kvantum individualnog živog rada rađne zajednice za jednu godinu”. Zapazite formulaciju „kvantum individualnog živog rada radne zajednice” (podvukao M. S)! I dalje: „Odatle slede izjednačenja dohodak=proizvod rada (sada ne više u novcu valorizovan, draštveno priznat kvantum živog rada, već prosto proizvod rađa M. S.)=pravo svojine radne zajednice koja ima potpuno pravo raspolaganja njime.” I ovde je ponovo kolebanje u definiciji dohotka; ukupan ili čisti prihod? Nov prilog je treći član ove trojne jednakosti. Kako je Čeme iz jednakosti dohodak=proizvod rada došao do prava radne zajednice da raspolaže dohotkom? I to kakvog prava: „pravno-zakonskog prava raspolaganja ekonomskog, naravno, ne”! Mislim da svaki pokušaj da se ovo shvati ostaje bezuspešan. Černe ne smatra da treba objasniti ovu logiku zaključivanja i umesto toga uvodi novu ideju o „radno-svojinskom” tumačenju dohotka po kom „radna zajednica može dohodak u celini potrošiti ili ga investirati (kao krajnosti)”! str. 1318. U dragom delu kritičkog izlaganja ove „hipoteze” Ceme ističe da se ne može prihvatiti izjednačavanje dohotka privredne organizacije sa novostvorenom vrednošću. Ovog puta on ističe da se pri takvoj definiciji dohotka meša model Marksove „radne” vrednosti (ovog puta se atribut „radna” stavlja u navodnice) sa kategorijom cene i novčanog dohotka, koji je sada definisao kao proizvod obima prodate robe i cene umanjen za troškove (str. 1319). Pošto nas je proveo kroz ovaj ekonomsko-terminološki lavirint, Ceme daje svoje objašnjenje faktora koji određuju dohodak: ~U stvamosti dohodak radne zajednice je rezultat kako individualne tako i draštvene produktivnosti rada, diferencijalne preduzimljivosti, raspodele i preraspodele društvenog dohotka koji formiraju tržište i svesno društvo preko svojih organa" (str. 1319). Među njih je, pored tržišta, uključeno i „svesno” društvo kao faktor koji foimira dohodak! Tradio sam se da osnovnu misao koju je Cerne razvijao definišući dohodak pratim što je moguće tačnije, ali sam pri tom nailazio na teškoće koje nisam mogao uvek savladati.

295

METODOLOŠKE I DRUŠTVENE OSNOVE TEORIJE RASPODELE DOHOTKA (II)