Gledišta

Treći deo se bavi transformacijom klasne strukture u socijalizmu. U našoj sooiološkoj literatuii se može često naioi na uopšten stav da će klase nestati uporedo sa nestankom uzroka koji su ih izazvali. Na pitanje koji su prelazni oblici grupisanja i koji će biti oblici grupisanja u neklasnom društvu ili se odgovori ne daju ffi su uopšteni. Pečujldć pruža podrobnije odredbe o procesu nestanka klasa. Po njegovom shvatanju postoje tri distinktna oblika grupisanja, koji se pojavljuju u prelaznom periodu. To su 1. klase, 2. kvaziklasni oblicd i 3. profesionalni oblici (slojevi). Kvaziklasni oblici dominiraju u periodu administrativnog socijalizma, neposredno posle ukidanja privatne svojine, kad država koncentriše u. svojim rukama veliku društvenu moć. Glavni predstavnik tog oblika grupisanja je birokratija. Ona poseduje izvesne konstitucione elemente klase, ali joj nedostaje dstorijska perspektiva i stabilnost koju daje svojina. Za razliku od toga birokratija zasniva svoju društvenu moć na delegaoiji. Samoupramoj organizacdji sooijalizma odgovara (ali se to ne ostvaruje neposrednim uvođenjem formi samoupravIjanja) profesionalno grupisanje u društvu. Suprotno* shvatanju da ukidanjem privatne svojine i, kao posledica toga, iščezavanjem društvenih klasa nestaju i svd društveni sukobi, pisac smatra da društveni siikobi ostaju, ali se menja njihova pidroda i broj. Od jednog oštrog sukoba nastaje veći broj sukoba manjeg intenziteta među profesionalnim grupama. Pečujlić smatra da tri pomenuta oblika grupisanja mogu postojati uporedo, aid je u svakom momentu jedan oblik domdnantan, odnosno preovlađuje tip društvenih sukoba karakterističan datom obliku grupisanja.

Svi su ti stavovi o transformaciji klasne strukture originalni i zanimljdvi. Treba istaći da su ti opšti, teorijski stavo vi u znatnoj men zasnovani na iskustvu i anticipacijama jugoslovenskog drustva. U poslednja dva odeljka trećeg dela pisac razmatra savremeno jugoslovensko društvo. U odnosu na Pecujlićevo razmatranje našeg savremenog drustva treba dati dve napomene; prvo, on je samo delimično svoje razmatranje potvrdio empirijskim podacima, tako da deo tih stavova predstavlja naučno formulisane i fundirane hipoteze. Drugo, u prikazivanju našeg_ društvenog razvoja on pridaje vrlo važnu ulogu odlukama, syesnim društvenim intervencijama u društvene tokove. Takav razvoj on smatra zakonitim. Autor sistemski ne ispituje druge moguće varijante razvoja društva, donošenje drugih odluka i njihov mogući uticaj na društveni razvoj. S druge strane, u razmatranju socijalističkog razvoja u celini on polazi od stava da se socijalističko društvo zakonito razvija iz etatističkog u samoupravno. Taj stav Je prvenstveno potvrđen našim razvojem. Rad bi dobio na značaju kad bi sadržao uporedan pregled činilaca koji su delovalT usporavajuce na taj razvoj u drugim socijalističkim društvima, što bi potvrdilo opštu važnost Pečujlićevog,_ a i inače kod nas opšteusvojenog stava. Treba istaći da Pečujlićevo delo predstavlja pionirski rad. Ono sadrži i slabe, ali prvenstveno dobre strane takvog rada. Zasluga je njegova što uspeva sociološki dmaginativno da empirijske podatke uklopi u svoje teorijske stavove o razvoju društvene strukture. S druge strane, delo nije sistem, ono ne obuhvata sve Probleme društvene strukture savremenog društva. Na primer, razmatrajući kapitalizam, on proučava samo novonastale društvene grupe, a ostale samo uzgred, koliko su vezane za te nove.

496