Gledišta

pokušamo u skučenim okvirima jednoga ovakvog ogleda rasuđivati o toj stvari uz oslanjanje na iskustvo istorije dvadesetog veka. To je jedan od načina da Marksova objašnjenja i predviđanja ne prihvatamo dogmatički. Podeljenost svakog društva, konflikt interesa i vrednosti unutar svakog društva, Marks je označio kao pokretačke sile dinamike i kretanja Ijudske istorije. To je on isticao nasuprot tradicionalnim doktrinama koje su govorile o harmoniji bića uopšte i o harmoniji društva posebno. Ako je svako društvo doista uvek prožeto unutrašnjim podeljenostima i konfliktima, kako je onda bilo moguće da mnogi Ijudi bez ikakve svesno moralno nepodobne namere govore o harmoniji društva, iii da veruju kako oni jesu ono što stvamo nisu? Marks je na to pitanje odgovorio svojom teorijom ideologija koje je okarakterisao kao manifestacije lažne, iskrivljene, maskirane svesti o pravim interesima društvenih grupa i o pravom karaktera draštvene stvamosti. Ali na koji način se može izbeći toj lažnoj, iskrivljenoj svesti 0 Ijudskoj stvarnosti? Na koji način otkriti ono što ideologije teže da prikriju? To se može postioi jedino jednim drakčijim opredeljenjem, onim koje ne prihvata draštvena stvarnost, takvu kakva je, i u svojim dubinskim i sleđenim strakturama i u svojim ideologiziranim pojavnim oblicima. To je opredeljenje za revolucionamost i kritičku racionalnost. Jedno bez dragoga ne ide: revolucionamost bez kritičke racionalnosti bila bi samo jedna instinktivna pobuna protiv postojećeg stanja društvenih odnosa; kritička racionalnost bez revolucionarnosti bila bi samo jedna moralna osuda onoga što se jasno vidi kao loše u postojećim Ijudskim odnosima. Čini se, dakle, da je problem dosta jednostavan: potrebno je samo sjediniti revolucionarnost i kritičku racionalnost i pretvoriti to u životni stav i delatnost pojedinih ličnosti i grapa pa će onda postepeno dolaziti do toga da se imaginarna sloboda i draštvena harmonija postepeno pretvaraju u stvarnu slobodu 1 stvamu draštvenu harmoniju. Stav prilagođavanja stvarnosti treba da bude zamenjen revolucionarnim stavom prema postojećoj stvarnosti, a ideološka svest treba da bude zamenjena racionalno-kritičkom odnosno, naučnom svešću. Pa ipak, ono tr e b a d a ne izvire na uniformni način iz samog društvenog bića. Preciznije rečeno, ono ipak na neki način izvire iz toga bića i zato istorija, posmatrana nezavisno od individualnih i parcijalnih želja i očekivanja, postavlja sebi samo one zadatke koje može da reši, mada pojedine ličnosti i grape postavljaju istoriji i one zadatke koje ona nikako ne može da reši. Ljudi bi hteli da übrzaju tok istorije i upravo u tom übrzavanju oni često vide glavni smisao revolucionarnosti. No ako istorija postavlja sebi samo one za-

709

MARKSIZAM I DOGMATIZAM