Gledišta

se istovremeno zauzvrat svaki institucionalni oblik društvenog života dogmatizuje. Sve to zajedno teži da u korenu i najefikasnijim mogućim sredstvima uguši svako kritičko rasuđivanje i svako pojavljivanje istine kako o datom stanju društvenog života, tako i o putevima i ciljevima njegovog kretanja. Stvaralačke potencije društva svode se onda samo na utilitamu ili didaktičku delatnost. Ništa u toj oblasti ne može dobiti žig ~pravilno” ako nije neposredno vidno da je to jedan koristan i poučan rezultat. Time je svaka stvaralačka inspiracija stavljena u položaj da simulira korisnost i poučnost i da se na taj način štiti od uvek mogućib udara. Dogmatička svest po samoj svojoj dubokoj prirodi nije stvaralačka svest, njoj je strano sve što je novo osim onog što neposredno vidno uvećava njenu materijalnu moć. Međutim, to ne znači da ona u simbiozi sa državnom silom i u jednoj dmgoj sferi Ijudske aktivno&td ne donosi ničeg novog i neočekivanog. Sfera u kojoj je ona sposobna za neku vrstu kreacije jeste sfera volje. Kao što u starojevrejskoj religiji menjanje starih odluka i donošenje novih pripada samo svemogućem, nedokučivom i surovom bogu, tako i ovde vrhovna vladarska moć teži da trasira puteve istorije prema sopstvenom i trenutnom raspoloženju i nahođenju. Zbog toga njoj i ne odgovara nikakva druga filozofija osim one koja se lažno predstavlja kao istorijski materijalizam a stvamo se ispoljava kao istorijski idealizam i voluntarizam. Ruho istorijskog materijalizma služi vrhovnoj i jedino slobodnoj despotskoj volji samo kao ritualni dodatak kojim ona skriva istinu o sebi, maskirajući golu silu i proizvoljnost s kojom ona nastupa pozivanjem na osveštane autoritete. Velike reči, citiranje osveštanih knjiga, egzegeza prilagođena potrebama trenutka treba pri tom da odigraju svoju magijsku ulogu i da stimuliraju, po mogućstvu bez otvorene upotrebe nasilja, prihvatanje i sprovođenje volje vrhovnog autoriteta. Ipak, može se pokazati da sve to nije dovoljno, jer celokupni mehanizam neće funkcionisati na željeni način ako se njegovo funkcionisanje brižljivo ne nadgleda i ne oživljava. Cisto spontani procesi korozije, kompcije i sklonosti ka inerciji mogu ozbiljno ugroziti željeno funkcionisanje dogmatsko-birokratskog mehanizma. Stoga je potrebno s vremena na vreme izazvati veštačko uzbuđenje: bogovi imaju potrebu za satanama, vešticama i zlim demonima. Neprijatelja je potrebno izmisliti ako ga stvarno nema, ne zato da bi on delovao kao kvaritelj mehanizma, nego zato da bi efekti egzemplamih i zastrašujućih kazni blagotvorno delovali u pravcu buđenja mehanizma. To je smisao kažnjavanja je-

716

DR BRANKO PAVLOVIC