Gledišta

ko, on je bio u položaju da nađe neko opravdanje za neočekivano izostajanje duboke socijalne revolucije posle iz\TŠene političke revolucije. To je opravdanje nađeno u odlaganju dolaska „carstva slobode”. Ali dogmatični marksizam je i pored svega izrastao na tlu jedne revolucionarne fiiozofije i ukoliko je više dolazilo do toga da se Marks proglašava, logikom dogmatičke svesti, za sveca utoliko je pozivanje na neka njegova zapažanja i tvrđenja moglo biti za postojeću nimalo idealnu stvamost neprijatnije. Zbog toga je dogmatički marksizam übrzo došao do toga da mora krajnje osiromašiti, uprostiti, izdfcrenuti i cenzurisati sve ono što je u Marksovom razjašnjavanju načina i puteva kojima Ijudi stvaraju svoju istoriju bilo najdublje i najdragocenije. Dogmatička svest je tako bila prinuđena da još jednom na drastičan način manifestuje svoje licemerje, svoju stupidnost i netrpeljivost prema istini do koje se jedino može doći negovanjem kritičke racionalnosti. Ovu kritičku racionalnost Marks je, dakako, upotrebljavao u svim svojim naporima da istorijsko kretanje učini prozirnim; a istorijsko kretanje on nije posmatrao na hegelovski način kao kretanje „objektivnog duha” u dijalektičkim kategorijama, nego kao dato empirijsko, stvarno istorijsko kretanje. Zbog toga je više puta bio u položaju da suočavanjem svoje metode kritičke racionalnosti sa datom istorijskom stvarnošću otkloni i svoje sopstvene iluzije na isti način na koji je pokušavao da otkloni iluzije svojih savremenika i svojih prethodnika. Zato kod njega nema ni traga o tome da racionalnoempirijski kriterijumi istine mogu biti zamenjeni čisto pragmatičkim kriterijumima ili prostim pozivanjem na neki unapred dati i osveštani autoritet. Nema kod Marksa dogmatičke dijalektike koja se kao apriorni katehizis primenjuje na dmštvenu stvamost, postoji samo napor da se dijalektika društvene stvamosti otkriva u samoj toj stvamosti. Nema kod Marksa ideje o asketskom socijalizmu u kojem su svi jednaki u bedi i siromaštvu, ali postoji jedno ogromno oduševljenje za borbu radi izmene i istorijskog prevazilaženja onoga društva u kojem čovek kao general i bankar ima veliku ulogu, a čovek kao čovek, naprotiv, vrlo bednu. Marks nije ni pomišljao da se može desiti da čovek kao pohtički funkcioner igra jedinu ulogu u društvu, a da se svi ostali onda mogu procenjivati tako da njihova Ijudska vrednost i njihova dmštvena važnost rastu sa odanošću volji i avanturama političkog funkcionera i sa bezrezervnom poslušnošću prema onom monstruoznom birokratsfcom aparatu koji je om načinio i pustio ga da kao savršena mašina melje Ijude i unosi

718

DR BRANKO PAVLOVIC