Gledišta

deljenja za marksizam različiti u različitim okolnostima. U nekim okolnostima, naime, bi t i mar ks i st znači veliki rizik za ličnost, dok u nekim drugim okolnostima toga rizika nema, nego, naprotiv, pojavljuje se rizik ako se neka lionost opredeljuje da ne bude marksist, ako ona to javno deklariše. Iz toga sledi da se marksističko opredeljenje može simulirati i da određene okolnosti čak stimuliraju jedno takvo simuliranje, budući da samo deklarisano opredeljenje donosi izvesne vidne praktično korisne efekte i, obmuto, deklarisano kontra-opredeljenje donosi vidne praktično štetne efekte. Do toga, čini se, ne dolazi ako marksizam nije dmštveno institucionalizovana filozofija ili ideologija, a to, između ostalog, znači ako nije u položaju da jednu vrstu Ijudi kvalifikuje kao „verne sledbenike”, a dmgu kao „izdajnike” i „jeretike”, sa svim za Ijudski život praktično veoma značajnim posledicama koje takve kvalifikacije donose. Biti marksist svakako znači nešto prihvatiti, ali pitanje je u tome pod kojim okolnostima prihvatiti i šta prihvatiti, jer je već na osnovu rečenog donekle jasno da se čovek može deklarisati kao marksist pa da on to ipak u jednom dubljem i neobično značajnom smislu ne bude. Pri tome se, čak, može zanemariti pitanje da li je takvo deklarisanje iskreno ili samo simulirano i proračunato na praktično korisne efekte. S razlogom se tvrdi da čovek nije uvek ono što on o sebi misli da jeste, nego da je on ono što su njegova dela. Afco je to tako, onda među Ijudima koji veruju da nisu marksisti možemo naći prave marksiste i, obrnuto, među onima koji veruju i govore da su marksisti, među onima koji gotovo ništa ne misle i ne govore bez citiranja Marksa, možemo naći neke koji stvarno nisu marksisti. Ovo tvrđenje može izazivati utoliko veći otpor i neslaganje, ukoliko je samo marksističko opredeljenje u većoj meri povezano sa određenim praktičnim životnim interesima. Međutim, ako opredeljenje za marksizam procenjujemo prema delima, a ne prema izjavama, onda to u izvesnoj meri može da sprečava kanonizaciju i dogmatizaciju marksizma. Rečeno je ~u izvesnoj meri" zato što cela stvar ni izdaleka nije tako jednostavna. Jer marksistički pogled na svet i marksistička filozofija nisu jedini pogled na svet i jedino moguća filozofija. Prema tome, do nekog opredeljenja mora doći, mora se izabrati, mora se deklarisati. A sve to, sa svoje strane, podrazumeva da je marksizam nešto određeno, iako ne mora podrazumevati da je on time nužno i nešto samo po sebi kanonizovano. Opredeljenje podrazumeva neku veru, neki sistem vrednosti, neki određeni, a ne bilo koji način delovanja, mada sve to ne mora da znači da je nužno reč o nekoj fanatičnoj veri, o nekom isključivom i zatvo-

707

MARKSIZAM I DOGMATIZAM