Gledišta

pravosuđa i advoikatura; dr ALEKSANDAR HRISTOV: Dmštvenopoliitički osnovi nastanka i razvoja ideje makedonske džavnosti (1893-1912); dr JELENA DANILOVIČ: Novi portugalski Građanskd zakoni k; i dr.

DELO br. 5/1968.

Kao uvodni članak u ovorrt broju „Delo" prenosi tekst SERŽA DUBROVSKOG „Psihoanaliza teme”, Već duže vremena psihoanaliza je kao metod za irazumevanje tema dela subjekta postala privlačna za iknj.iževne kritičare. ,ALo izvesna afektivna tema daje koherentnost delu piše Dubrovski ne predstavlja li onda psihoanaliza, pre svega, razumevanje afektivnosti? A ako je tema, onakva kako smo je definisali, način na koji jedan čovek doživljava svoj osnovni odnos sa svetom i sa drugim, kojim se umetniioko delo genetički konstituiše, nije li onda poziv psihoanalize upravo u tome da objašnjava način na fcoji jedan čovek tematski doživljava svoju egzistenoiju kao osoben odnos sa tim Drugiana koji dominiraju našim životom Roditeljima, i sa oulnkn odlikama stvari, otfcrivenim u njihovom neposrednom značenju? Prema tome, nepotrebno je objašnjavati kako se ostvaruje dodir između kritičkog istraživanja i psihoanalitičkog istraživanja; neobjašnjivo bi bilo to da se ta istraživanja ne dodiruju. Međutim, treba priznati da su prvi rezultati književne kritike koja se oslanja na psihoanalizu bili mršavi. ... Psihoanalitičko ispitivanje jednog književnog dela ne može predstavljati prostu primenu khničke psihoanalize na književ•nost. Velika zasluga Šarla Morona je u tome što je potpuno shvatio tu omjenicu d što je iz nje izvuikao sve nužne metodološike konsekvence. Osnovni zadatak kritike jeste u tome da osvetljava dela i naš dodir sa njima čini bogatijim i širim. Knjiiževno delo ostaje apsolutna polazna ka i krajnji cilj. Za kritičara

(ne kažem za istoričara i!i sociologa) Rasin je u Rasinovim tragedijama, iako njihovo puno razumevanje neizbežno zahteva da se otfcrije veza između njih i nj.ihovog tvorca, pisac uvefc ostaje na dragom mestu, a delo na prvom. Ima dela čiji je pisac nepoznat, pisac bez poznatog dela ne postoji. Iskušenje kome podleže fclinička psihoanaliza sastojd se u tome da se dela posmatraju kao sknpto,mi ih kidikacije jednog konflikta čije je pravo poprište ne delo, već piščev život. Tako ona zapada, samo u prefinjenijem vidu, u onu osnovnu pogrešku koju smo u prethodnim poglavljima osuđivali kod vatrenih pristalica istorijske erudicije; ono što smo tada rekli i ovde važi; Osobena realnost samoga teksta iščezava. Andromaha ,je bila' glumica la Dipark, a Orest Rasin; Hamlet će sada biti Šafcspirov Edipov kompleks. Odnos emanacije ostaje nepromenjen; jedino je njegova složenost dmkčija utoliko što ona pretpostavlja postojanje izvesnog broja tragova i jednog koda koji omogućava njihovo dešifriranje. Po Moronovom mišljenju, reč je, naprotiv, o tome da se tekstovi najpre shvate i ocene kao tekstovi, a književnost kao književnost, a ne kao zbir kliničkih znakova. Prema tome, psihokritika je, pre svega, metod objašnjavanja teksta, jedna tehnifca čitanja: ređanjem razrhh odlomaka,_ kao što se radi sa fotografijama, otkrivaju se stalne asocijacije i spletovi slika; u dmgoj fazi istiraživanj a pratiće se kroz čitavo delo izmene u strukturama otkrivenlm pomoću prve operacije. Organizovane, ,opsesivne metafore’ na kraiu konstituišu jedan ,lični mit kroz koji se izražava piščeva nesv r esna hčnost i kojtm se objašnjavaju ne samo strukture već i dinamika njegovog dela. Međutim, pošto svaka nauka zahteva .proveravanje, biće potrebno da se rezultati koji su dobijeni na taj način analdzom dela provere tako što će se uporediti sa__piščevim životom. Biografija će pmžiti objektivnu potvrau smisla koji je kritika otkrila. Duboko jedinstvo dela i pisca

1048