Gledišta

Na ovaj naoin određeno je u najopštijim crtama mesto ove discipline u sistemu nauka, pa se prelazi na detaljnlje razmatranje njenih osobenosti. Polazeći od ove koncepcije klasifikacije društvenih nauka 1 ), sledeće obeležje ove discipline, koje logički proizlazi iz prethodnog, jeste da je ona po s eb n a nauka, s tim što se može smatrati i kao posebna uopštavajuća i kao posebna pojedinjavajuća nauka. Uopštavajuća je kada analizi porodice pristupa sa ,gnakroplana”, tragajući za zakonima uzročnosti u odnosima između porodice i društva, pri čemu se služi dedukoijom kao metodom. Pojedinjavajuća je kada se ograničava na posmatranje porodice kao jedne od primamih društvenih grupa, kada vrši „mikroanalizu” p>orodice, koristeći se prvenstveno indukoijom kao metodom. Sledeće i jedno od suštinskih obeležja ove nauke, prema autorovom stanovištu, je da je ona integraciona nauka. Pod tim se podrazumeva da ona gaji integracioni naučni pristup, što znači da se prevazilazi „metoda interdiscipliname saradnje” i da se više posebnih pristupa objedinjava u ,Jkoherentnu naučnu celinu, u jednu posebnu nauku u kojoj će čvrstim nitima biti povezani dosadašnji elementi jednog nedovršenog i difuznog mozaika" (str. 3. 0vakav pristup sociologiji porodice je rezultat evolucije nauka koje su se bavile proučavanjem porodice do sada, a čiju su prvu fazu činile etnologija i antropologija. Najzad, u ovom uvodnom izlaganju autor pokušava da razreši još dve dileme koje se postavljaju u procesu konstituisanja sociologije porodice kao posebne nauke. Da M je sooiologija porodice teorijska ih „empirička” nauka, i da M je istorijska ili neistorijska nauka? Što se tdče prvog pitanja, s obzirom na to da je po-

r ) Dr Radomir D. LuMć, Uvod u sociologiju, izdanje Saveza udruženja pravnika Jugoslavije, Beograd.

stavljeno na već ustaljen način, nije potrebno posebno se zadržavati na njemu, jer se sa sigumošću može oćekivati da će autorov zaključak biti da bez jedinstva teorije i empirije ne može biti reči ni o postojanju neke nauke. Nije samo jasno zašto je autor propustio da ovo pitanje razvije i da uđe u razmatranja nekih stvamih problema koji u ovoj oblasti iskrsavaju kada se to pitanje prokrene. Međutim, rnnogo interesantniji d složeniji problem nastaje iz drugog pitanja. Raspravljajući o tome, autor navodi niz radova o porodici u kojima dominira „istorijski pristup" ili ,pstorijska škola” počevši od Bachofena do sovjetskih naučnika koji su inspirisani delima Morgana i Engelsa o porodici. S druge strane, tačna je autorova konstatacija da u poslednje vreme na Zapadu, pa i u socijahstičkim zemljama, dolazi do usmeravanja pažnje na ispitivanje savremene porodice industrijskog dmštva. Suočen sa ovakvim razvojnim tendencijama, autor zaključuje ~da i pored uvažavanja istorijskog pristupa u izučavanju porodice, sociologija porodice je pretežno i svojim najvećim delom neistorijska, savremena nauka, a njen predmet sa- ■ vremeno dmštvo i, naravno, prvenstveno porodica u savremenom dmštvm" (str. 5). , Ovakvo postavljanje predme- la i obima jedne nauke zahte- va odgovor na jedno fundamentahiije pitanje: da li jedna js posebna nauka, koja ima pre--: tenzija da objašnjava i tuma--< či pojave iz svog delokmgaii posmatranja, da ispituje i us--; tanovljuje veze i zakonitostr; jjovezivanja i razvoja tih poja- s va, može to da oini, i to uspe- s šno, ako se zadržava samo nasj savremenim manifestacijama: pojave u pitanju. Mislimo, a: übeđeni smo da u tome nismc sami, da odgovor mora bititi odrečan. Postavlja se, ondan) pitanje kako je autor mogacc da dođe do takvog zaključka' B Podela nauka na istorijske neistorijske ne počiva samon na tome što jedne upotrebljasf vaju istorijski pristup ili mejr

1244