Gledišta

bodniji razvoj sovjetske književnosti (kritika Jevtušenkove Autobiografije, objavljene u francuskom časopisu Express, „formalističkih” traženja Voznesenskog, nekih pesama B. Ahmaduhne i pripovedaka V. Vojnoviča, povesti V. Aksjonova Pomorandže iz Maroka, putopisa V. Njekrasova zbog nekritičkog odnosa prema Zapadu, liberalizma u memoaiima I. Erenburga itd.) niti onemogućiti slobodno putovanje na Zapad pisaca koji su uživah reputaciju liberala. IV Hruščovljev pad bio je izazvan i spoljnopolitičkim i unutrašnjepolitičkim uzrocima. Tu je, na prvom mestu, bilo opasno zaoštravanje odnosa sa Kinom, dok je na unutrašnjepclitičkom planu tu bio neuspeh pretvaranja u oranice stepskih azijskih ledina i suviše velika vlast koja se opet koncentrisala u nikama jednog čoveka Hruščova. Pored toga postojao je i strah da će dalji proces destaljinizacije iskonistiti neprijatelji sovjetske države i da nastavljanje tog procesa može ozbiljno ugroziti kontinuitet, utvrđene predstave i norme sovjetskog društva. Još za vreme Hruščova počeli su se javljati znaci nezadovoljstva kod nekih intelektualaca i umetnika zbog, po njihovom mišljenju, suviše sporog i nedoslednog procesa destaljinizacije. Kritike izrečene svojevremeno Pastemaku i Jevtušenku zbog nedozvoIjenog objavljivanja svojih dela u inostranstvu nisu omele neke mlađe intelektualce da s ovom praksom nastave. Pojavljuje se niz hektografisanih polulegalnih i ilegalnih, najvećim delom omladinskih listova i pubhkacija (Feniks’ Sintaksis, Bumerang, Spirala, Koktel),' koji nepoznatim kanalima prodim na Zapad. Proces Sinjavskom i Danijelu početkom 1966. godine i veoma oštra osuda koja im je izrečena izazvali su prvi put ne samo proteste zapadnih progresivnih intelektualaca (Aragona, komun.stičke štampe Italije, Svedske, Danske, Engleske, Finske, Norveške, F. Morijaka, Dž. Vejna, L. Helman, A. Bretona,’ ž. Kasua, Ž. Prevera, Verkora i dr.) već i reakoiju u samom Sovjetskom Savezu (62 pisca potpisala su protest i među njima nalazimo imena: K. Cukovskog, I. Erenburga, V. Šklovskog, P. Antakoljskog, V. Kaverina, J. Doroša’ Anjinskog, B. Ahmaduline, V. Vojnoviča, L. Kopeljeva,’ J. Levitanskog, J. Moric, J. Nagibina, B. Okudžave, A. Tarkovskog i L. Cukovske). Ta reakcija bila je dvojaka'; ona je, s jedne strane, predstavljala zauzimanje za üblažavanje osuda izrečenih pomenutim književnicima, iako nije u svemu i odobravala njihove postupke, dok je, s druge strane a to je mnogo važnije bila izraz strahovanja da će doći do dehmicne rehabiiitacije staljinizma, na šta ih je upucivalo pojačano delovanje cenzure, koja je postala veoma osetljiva na „posipanje rana solju”, iz ne tako davne proslosti uz čudnu tolerantnost prema rehabilitaciji Staljina (Stvaranje sveta Zakrutkina, pesme S. Smirnova Cujeva).

1755

FARTIJA I KNJIŽEVNOST U SOVJETSKOM DRUŠTVU