Gledišta

Za nastupanje nove Mime icarakteristične su polemike oko Solženjicinove proze 5 ), polemiike u kojima su Solženjic'novi „neprijatelji" (V. Calmajev, Sineljnikov, G. Brovman, D. Jerjomin, M. Aleksejev, V. Koževnikov) odneli pobedu nad njegovim „prijateljima” (Lakšin, Žuhovicki) zahvaljujuoi podršci rukovodećih krugova. U međuvremenu održan je XXIII kongres partije, na kome je teorija socijalističkog realizma dobila novu potvrdu. Ta polemika između tzv. liberala i branilaca kontinuiteta trajala je sve do početka ove godine. U njoj su se ouli glasovi koji su alarmantno upozoravali na opasnost od rehabihtacije Staljina i ustajali protiv svemoći i samovolje cenzure (K. Paustovski istupanja G. Vladimova i G. Svirskog), a neki konstatovali čak i izvestan zastoj u sovjetskoj književnosti, kojom su „zarukovodili” i „zadadiljali”, pored velikog napretka koji je zemlja poslednjih godina postigla u privredi (govor beloruskog prozaika Vasilja Bikaua na V kongresu beloruskih pisaca 1966. godine). Taj period karakter-jše skoro stalno kritikovanje liberalne pozicije časopisa Novi mir, koji je posle Staljinove smrti stekao reputaciju najotvorenijeg sovjetskog književnog časopisa. Ovaj sukob dva shvatanja dobio je, svakako, najspektakulamiji izraz u poznatotn pismu A. Solženjicina upućenom IV kongresu sovjetskih pisaca, maja 1967. godine, u kome je on, ukazavši na onemogućavanje objavljdvanja i na zaplene svojih dela, upozonio širu javnost na neograničenu moć cenzure, koja je nanela toliko štete razvoju sovjetske književnosti. Na sastancima je ukazivano na slične slučajeve (prema delima V. Poraeranceva, Šatrova, A. Beka, J. Ginzburg, L. Cukovske itd.). Bilo kako bilo, neka od tih dela stigla su na Zapad i tamo bila objavljena (dela J. Ginzburg, L. Cukovske, poema Rek v i j e m A. Ahmatove, i u poslednje vreme dva velika Solženjdcinova romana Odeljenje za rak i U prvom krugu). I što je zanimljivo, na Zapadu su bila objavljena dela i nekih starijih, danas već pokojnih sovjetskih pisaca, koja u Sovjetskom Savezu nikada nisu bila objavljena ili su bila objavljena u nešto skraćenoj verziji (romani M. Bulgakova Pseće Srce i Majstor i Margarita). Sukob ove dve stmje primao je i drukčije oblike: tu je bio i protest pesnika A. Voznesenskog u obliku otvorenog pisma Redakciji Pravde, u kome je optužio Savez pisaca zbog dezinformacije, prema kojoj ga je navodna bolest sprečila da otputuje u inostranstvo, ih, na primer, otvoreno pismo Venijamina Kaverina Konstantinu Fedjinu, u kojem je Kaverin svog kolegu optužio za nedrugarski odnos prema Pastemaku i za onemogućavanje objavljivanja Solženjicinovog romana Odeljenje za rak u časopisu Novi mi r, ili, takođe, još ranije otvoreno pismo književmce Lidije Cukovske Mihailu Solohovu, u kome je osudila Šolohova što je izneverdo humandstičke tradicije ruske književnosti svojim govorom na XXIII kongresu partije, u

s ) Solženjicinov mali roraan Jedan dan Iva n a Denis o v i č a visoko su ocenili u svojim studijama istaknuti marksisticki teoretiuan l-eru Lukač i Ernst Fišer, a Jevtušenko Solženjicina smatra za direktnog nastavIjača najvećih tradicija ruske književnosti.

1756

MILAN TABAKOVIC