Gledišta

Primetan romantični ton citiranih reči iščezao je u kasnijim Marksovim radovima, ali Marks nikada nije napustio ono što je u navedenom tekstu bitno za stvar o kojoj govorirao. Kao racionalni duh, koji pokušava da otkrije smisao stvarnog istorijskog kretanja, Marks je uvek bio daleko od toga da surovu stvamost sadašnjosti maskira ili opravdava zamišljenom idealnom stvarnošću. Kao revolucionar, koji čini sve što može da bi datu društvenu stvamost izmenio, Marks je bio jedan od najoštrijih kritičara svakog poiitičkog despotizma bez obzira na epohu u kojoj se takav despotizam pojavljivao: „Jedina misao despotizma je preziranje Ijudi, onečovečeni čovek, i ova misao ima prednost pred mnogim dmgima utoliko, što je istovremeno i činjenica. Despot uvek vidi Ijude lišene dostojanstva. Oni se utapaju pred njegovim očima i za njega, u blatu obična života, u kojem se razmnožavaju slično žabama”. Otuda za Marksa, Voyez ces crep a u ds, reči koje se pripisuju Napoleonu na Berezini, simboliziraju način rasuđivanja svakog despota u Ijudskoj istoriji (v. Pisma Rugeu iz 1843). Marksova kritika liberalizma 18. veka nije kritika sa stanovišta despotizma, nego kritika sa stanovišta moguće punije slobode, jednakosti i sigurnosti. Dmgim rečima, to je kritika sa stanovišta samoupravnog Ijudskog dmštva u kojem ideja o narodnom suverenitetu treba da dobije svoju punu realizaciju. Šta je nedostatak klasičnog liberalizma? Pre svega, onaj koji je napred već pomenut: iluzorno je verovati da se pomoću čistog jurističkog razuma može ostvariti „carstvo slobode”. Isto je tako iluzorno verovati da će se pomoću čiste revolucionarne političke volje ostvariti „carstvo razuma”, a još manje se ovo može ostvariti samo prosvećivanjem naroda i übeđivanjem posednika bogatstava i dmštvene moći da je njihovo posedovanje protivprirodno i nerazumno. U najboljem slučaju, na taj način je moguće postići političku emancipaciju, tj. ostvarenje većeg obima intelektualnih i političkih sloboda. Ali na taj način se ne može postići Ijudska emancipacija, tj. stvaranje prave Ijudske zajednice u kojoj tek počinje „razvitak Ijudske snage, koji je svrha samom sebi”. Na koji se onda način takva emancipacija uopšte može postići, da li je ona uopšte moguća i u stvarnosti, a ne samo u misli, u ideji? Marks je verovao da je zakon kretanja Ijudske istorije upravo takav da ova u izvesnom smislu nužno ide ka Ijudskoj emancipaciji ili, što je isto, zajednici slobodnih, samoupravnom socijalizmu. Reći „samoupravni socijalizam” bilo bi, u okviru Marksovog načina rasuđivanja, nepotrebno upotrebljavanje atributa „samoupravni”, jer ako se to ne podrazumeva, onda uopšte ne može biti reči o socijalizmu, već jedino o nekome njego-

1658

DR BRANKO PAVLOVIĆ