Godišnjica Nikole Čupića

. 367

вештине, а сви се сећамо, још из школе, Катилине са „мртвач-_ ким бледилом на лицу, мутним мрким очима, неравним ходом, час спорим и дугим, час ситним и убрзаним корацима“. Тацит не изостаје у описивању карактера иза свога претходника и учитеља Салустија; само је његова вештина нешто друкчијег жанра. Човечија душа и осећање огледа се на цртама његова лица и у његовој радњи. Салустије студира душу својих јунака и у једном и у другом од тих извора, а Тацит. само у другом. Тацит нам даје карактере, али не даје портрета. Но не треба заборавити, да Салустије црта јунаке, којима. је био савременик, а Тацит пропраћа радње епохе, коју на њеном свршетку својим детињством додирује. У радњи се свакојако најбоље види човек, радње остају и кад нестане људи. На крају Агриколине биографије вели Тацит : „као што је ли· це човечије, тако су и слике лица ломне и смртне, слика је душина вечна коју изразити не може никаква материја нити вештина, човек је само својом радњом може исказати“.

И Тацит је врло велики вештак у опису карактера. Неки су називали његове анале „галеријом историјских слика“. Доиста, кад читате „Анале“ или „Историје“, ви се замишљате као да сте у каквом антикварском добро уређеном музеју и да се шетате између редова карактеристичких старих биста са, чворугавим лубањама, дебелим животињским вратинама, проеминентним и тешким вилицама, испод којих стоји нумера и име: „Галба,“ „Нерон,“ „Вителије“ итд. а историк вас прати кроз ту галерију, и показује вам ; „Ето ти су срушили слободу и достојанство човечанско“.

Тацит је у сликању неколико својих карактера успео таком вештином, да се дивити морамо н, пр. у карактеру подмукло-лукавог, интригантног и крвожедног Тиберија. Кад га налазите у сенату, где једно говори а друго мисли: кад му прислушкујете у његовом приватном кабинету где шапуће са својим пријатељем и оруђем паклених планова Сејаном; кад га посматрате у његовој ложи у амфитеатру, у његовој