Godišnjica Nikole Čupića

„о А.

368 р

самоћи на острову Капреји, у последњим часовима, његовог живота; свуда и увек вам пред очи излази један, у својим пртама конзеквентан карактер.

Велике вештаке у описивању и цртању карактерише способност умети пробрати оне црте, које су карактеристичне, које вас најбоље уводе у душу јунака. За то треба добро разумевати психологију. Тацит је у томе имао изванредне способности, н. пр. да вас уведе у тајности цезарске палате, он вам црта једну породичну сцену Тиберијеву. Цар држи на крилу једно своје унуче и милује га; Кај Цезар, већ шипарац, стоји малко подаље и испод ока завидљиво гледа на дете. Кад Тиберије то примети рекне: Осејдев ћипе ги ећ (е абиз. — Ти ћеш убити ово дете а тебе ће убити други! Каква грозна слика, породичног живота.

У последњим часовима овога света човек је најискренији; његова се душа онда најбоље види. Мора бити какав грдан лицемер и врло лукав човек, као Тиберије што је био, који ће бити у стању, да још и онога часа. кад га смрт својим прстом дирне, не одбаци маску, којом је свет варао. Тацит често привлачи читаоца самртничкој постељи својих јунака, да га боље упозна са њима. Ја сам напред споменуо, како је историк вештачки описао смрт Месалине жене Клаудијеве и Агрипине мајке Неронове. Уђимо сад у самртничку одају Тиберијеву : „Већ је живот, већ је снага остављала Тиберија; само се још притворство задржаваше. Још си могао познати код њега и стару јачину духа, стару пажњу на своје речи и лице. Покадшто усиљеном веселошћу хоћаше сакрити своју немоћ, коју је ипак сваки видео. Пошто се селио често од места до места, заустави се најпосле-на предгорју Мизени, у кући која је у пређашње време била Лукулина. Ту се сазна овим начином, да се Тиберије приближује своме последњем часу. Он је имао уза се вештога лекара, именом Хариклеса, који га истина није увек лечио, алишму је често давао лекарске савете. Овај одлазећи од цара као због личних својих