Godišnjica Nikole Čupića

140

контраст дебелој дами. Он је био блед, изџигљаст; коса му је се лепршала низ плећа у дугим смотцима. Велике плаве очи откривале су неку стидљивост и незадовољство.

»То су били гђа Бајронова и њен син.

Уморени и угрејани од путовања ушли су у кућу Хавортовичину. »Страшно путовање« узвикнула је мајка Бајронова прилазећи да седне и хладећи се великом лепезом, »ах и тако врућина; Ђорђе, чедо, поклони се госпођи; знаш, да сам ти увек говорила, да треба да се

поклониш кад у собу уђеш; поклони се пред гђом ХаворТОВОМ«. Дечак је климнуо, онако, љутито, а домаћица га је поздравила врло срдачно, тако љубазно да му је се лице мало разведрило, и ако се није помакао са столице о коју се више чешао, него што је на њој седео.

»Изредан предео« рекла је, за тим мајка Бајронова« ово је место врло лепо, али ми се чини, да је страшно усамљено. За нас је то велика промена, што смо се доселили из једне варошице у овај крај и оставили толике пријатеље и комшије: сасвим друкчије но што је у Дулвичу — јел истина Ђорђе 7«

»Ја мрзим Дулвич« одговорио је дечко.

»Ти мрзиш Дулвич« подвикнула му је мајка, „то ми је лепа благодарност према нашим драгим пријатељима ! Осем тога, Ђорђе, зар те нисам, по сто пута учила, да никог мрзети несмеш. Ах, ви не можете замислити гђо Хаворатова, колико то труда стаје, да се дете васпита. Разуме се, кад он хоће, он уме бити и учтивији од сваког другог детета. Пијел истина Ђорђе 2

Лорд Бајрон развукао је продрзљиво усне, забацио

се па столици, и млатао ногама које му сад више нестизаху до земље.

»Ја сам уверена, да је Лорд увек учтив« одговорила је љубазна домаћица.