Godišnjica Nikole Čupića

141

»Ну Ђорђе« наставила је Бајронова мајка »чујеш ти то, чујеш ли шта гђа Хавортова вели; сад утуви, да госпођи никад не даш прилике, да своје лепо мишлење о теби измени«

Ђорђе је чупао усну и готово у пола окренуо леђа друштву.

»Ђоко чедо, говори бар што год; зар те нисам увек учила да треба, кад где год у посету дођеш, да по који пут отвориш уста; ја не волем, кад деца много брбљају, али тражим, да деца одговарају кад се њима говори. «

»Нико није мени говорио« промрмљао је Лорд, намргођен. »Ђорђе синко, ти си ми обећао, да ћеш бити учзтив«

»Па шта сам радио«. —

»Лорде Бајроне, упала је у реч гђа Хавортова, небили сте хтели разгледати слике« —

„Нећу, лепа вам хвала« одговорио је Бајрон, у нешто учтивијем тону »ја бих најволео, да се оставим на миру«

»Добра гђо Хавортова« рекла је сирота мајка »немојте га ценити по том како га сад видите; он може бити диван, само кад хоће«.

»Ах, диван« мрмљао је млади лорд кроз зубе.

»Да сте га само видели у Дулвичу, у једном малом друштву; та он вам је био прави бисер у друштву.«

»Није истина, ја то нисам био« рекао је Лорд.

»Ђорђе !« утрчала је мајка у патосу, »нисам ли хиљаду пута казала, да ми не смеш противуречити.«

Лорд Бајрон је само нешто мумљао.

»Прошлог божића, представљана је једна мала комедија, и он је играо, да га поједете од милине. Истина, ви то једва веровати можете, судећи по том како сад ту