Godišnjica Nikole Čupića

163

старим причама, паж, мртвог властелина носио с' бојишта за слободу.

У Енглеској дочекало је неколико пријатеља тело Бајроново. Ни жена, ни ћерка, никоје женско око није се нашло да пусти сузу на сандук његов. 16. Јула, 1824, спуштено је тело Бајроново у Фамиљску гробницу у сеоцу Хукнелу, по сахата удаљеном од његових бивших дворова Нјустедебиа.

Поштосмо тако, у кратким цртама, изнели неколико главнијих момената из живота Бајроновог, до сад пређемо на његова песничка дела.

Моја би жеља била, да обележим само крупније и карактеристичне црте његове поезије, али да, у прибирању тих црта, зауставим пажњу на што је могуће више страница, у његовим делима. Ну пре, него што у тој намери приступимо и једном спису његовом, желео бих још подсетити на једну ствар, или на један закон, који на свакој страници књижевне историје има свог објаснења а то је, да између великих песника и њиховог века има увек неке родбинске везе. Велики песници у сваком веку били су они, који су умели истинито и вешто описивати осећаје свога века, а само су они умели истинито описивати осећаје свог века, који су осећали и мислили као њихов век. Такве родбинске везе има међу Омером и пагријаркалном епохом људском; међу Теокритом и веком Перикловим; међу Даптеом и додом сколастике; међу Милтоном и пуританизмом енглеским у ХУП веку. У таквој родбинској вези Бајрона и његова времена лежи и величтна његова песничка, и карактеристичност његове песме.

Те родбинске везе векова и њихових песника, ми неби могли објаснити тим, што бисмо рекли само, »сваки век рађа и своје људе«, као што би јако грешили, кад