Godišnjica Nikole Čupića

У лруштву, ишао да тражи жену, која ће му вернија бити од Леиље, и убио га, да освети смрт своје драге. После тога, не да се каје, него из очајања, иде у манастир. Ко је био Ђаур2

Ко ће га знатиг Кад бп сатана бирао обличија људска, изабрао би његово. Он се појављује и нестаје га, као врући ветар афрички, весник смрти и очајања, који пустоносним својим дахом и жалоспу врбу поред гроба, сахрањује. И ако је млад и блед, на његовом мрком челу оставиле су ватрене страсти дубока трага. Кад мрзост седа на његово лице, не прати је онај црвени пламичак што прати прелазни гњев, него бледило, као што је на надгробном мрамору. Такав је Ђаур, ако стега спазили, кад се на вранцу ломио кроз врлети да дочека Хасана. У манастиру нико незна зањ ко је, ни шта је. Он ником ништа не прича, никад се не исповеда, никад не клекне да се Богу моли. Најчешће је затворен у својој ћелији, из које су љубопитни калуђери могли покадшто чути само некакво мумлање, некакво шапутање »о девојкама удављеним«. Ретко је ко видео Ђаура да се насмеје, а кад би се насмејао, изгледало би, као да себе презире што се. насмејао. Опа бледа усна би се брзо скупила, затресла и укрутила као за навек. Он ни плакати није могао; колико је пута желео сузу, као нешто срећно, ново и драго, али је очајање оило јаче од његове воље. Из великих, мрких, уморних очију његових могло се читати, да је много проживео. У том оку било је неког чара, који је говорио о духу још не угушеном и великом. Он је био као тороњ, који су рат и олује победили али од ког је остало још платно накострешено, да пркоси, примамљује путнике и застрашава их. Остали калуђери били су везани зањ неким страховитим чаром.

Годишњица УП 12