Godišnjica Nikole Čupića

176

» Невесшта из Абидоса«, исто је тако, прича из турског живота. И она нас носи тамо на Истог. »Где цвеће вазда цвета; где сунце вазда сија; где лаког крила зефир, претоварен мирисом издише у ђулбашти; где су лимун и маслина најлепше воће, а глас славуја никад не умукне. Где су девојке лепе као руже којим се ките, и где је све, све осем душе човечије, Сожанско.»

Ова приповетка, пуна нежности, печатана је 1815 год. Селим, јунак приче, син Абдале, стратног јунака, о ком певају песме босанских турака, који је погинуо, отрован од свог брата Ђафира, кад су на СоФијској равници ратовали с' Пасван-оглом, одрастао је у харему стрица Ђафира са лепом ћерком његовом Зулејком, проводећи дане и године у нежним забавама, и у читању арапских прича и Садиевих песама. Он није ништа мушког на себи показивао. Онда, кад би требало да му мишица лук савија, стрелу хита, и коњем управља, ражнежен као какав Грк, уживао је гледајући како се вали играју и ружа цвета. Али Селим није такав, какав изгледа и како је његов стриц Ђафир желео да он буде. У њему је било срце јуначко, које је Ђафир само једном, кад га је корео, кроз његово око угледао. Харемски живот за сина Абдулина био је тамновање, и он је одавна нашао начина да, једном, кад Ђафира код куће није било, изађе у слободу и веже се с' гусарима, којима је и арамбаша постао. Нико, осем једног старог слуге, у Ђафировом конаку није о том знао, а Зулејка није знала ни то, да јој Селим није орат. Али је дошао моменат, кад је морала чути за свог Селима ко је2г Отац је хтео њу удати за бега Оглу од лозе караманске и његова воља била је заповест, која је и Селима и Зулејку бацила у очајање. Селим је извео Зулејку у Једну пећину на мору, где су се скупљали гусари, и ту јој је испричао, ко је и како се. одметнуо у ајдуке.