Godišnjica Nikole Čupića

179 што га мрзе. Сам, дивљак, чудноват, он је стајао слободан сваког осећања, сваког презрења. Али Конрад, опет, није сатана. У његовом срцу било је и олажих осећања. Он је љубио, и његова љубав била је искрена, света. Његова је Медора анђео од жене, као што је и Зулејка Селимова, као што су све јунакиње у тим приповеткама; све нешто сувише нежне, сувише наивне за живот земаљски. Па и љубав није била једина блажија страст Конрадова. Он [е као Карло Мор, у Шилеровим ајдуцима, имао милости за све што је слабо; који би се од његових гусара усудио, да опрља мач крвљу жене, детета или старца 2 Да спасе жене Сеид-паше у Корони, кад је, са својим људима, упао у ту варош и запалио његове дворе, он је упропастио своје људе и сам допао тавнице, из које је једва главу изнео и својим закасњеним повратком задао смрт једном

једином створењу, које га је искрено волело и које је он

· волео — својој Медори. Такав је био Конрад чије ће име, као што се у спеву вели, потомству говорити »о једној врлини, а о хиљаду грехова.«

Од свих необичних јунака у Бајроновим причама. „Лара је. — у причи тог имена, печатаној 1815 — најнеобичнији. У њему видимо сву пасивну хладноћу бајронизма. За нас је то више патолошка студија него приповетка, студија, у којој једног болника срца пред собом имамо.

О младости Лариној, о његовим добрим или злим делима, не знамо готово ништа; али по његовој нарави и расположењу, по његовим цртама на лицу, можемо извести поуздане закључке и о прошлости његовој. Он је остао млад иза родитеља, да господари у својој државини. Није било никог, да га заустави на путу порока, а мало ког, да му покаже стазе што савијају к' злочину. Он је био жива ватра од страсти. Горео је од задовољства; 6ој, жене, бојно поље, море, све је њему давало задо-