Godišnjica Nikole Čupića

183

али његови младалачки снови, о добру, осујећени су. За превареном младошћу настала је немирна зрелост. Мисао на године, проћердане у лову неуспешном, и на снаге утрошене, дате му за боље циљеве, грчила је се у размишљање о његовом бурном животу. У том размишљању гордост његова није му давала да себе самог худи. Ову кривицу, за све грехове, бацао је на саму људску природу, У којој месо, блато, притискује душу. Радње своје воље, узимао је тако за судбину, док најпосле, није помешао појме о добру и злу. Врло узвишен над обичном себичношћу, он је могао за добро других, све што има, жртвовати, али то неби жртвовао из каквог сажалења, него више из некакве гордости, што може чинити нешто, што други људи не могу. Тај исти импулс могао би, у моменту раздражења, завести његов дух и к' злочину.

Он је био у нечем узвишен над обичним људима а у нечем нижи од људи с којима је осуђен био да живи, и тежио је, да се добрим или ружним радњама, одвоји од свих самртника. Његова душа, гнушајући се људског света, утврдила је свој престо, у својим пределима, далеко од света. Поред њега, хладног, мистеријозношћу затвореног, текао је живот људи као што тече. Он је изгледао као обитаоц неког другог света, индиферентан за живот обичних људи. Он је био демон међу људима.

Такви, необични су јунаци и у другим приповеткама Бајроновим. Сви су они мученици због не измирених страсти своје душе, сви су очајници једне исте Фамилије,

„људи страсни, с' пакленим куљањем у души, и у непри-

јатељству са светом. Такав је и Алп, у једној од најлепших прича Бајронових— у Описади Коринша, која је пуна

'описа дивотних сценерија у Грчкој. Он је ренегат; оти-

шао је у Турке, да их води противу својих сународника — Мљечана у Коринту, којим је заповедао Миноти, отац