Godišnjica Nikole Čupića

184

његове драге. Треба се приближити њему кад оч, у очи дана напада на Коринт, теран унутрашњим, душевним немиром, бега из чадора, и лута, доцкан ноћу, по обали тихог мора коринтског, докле сва његова војска одпочива а и цела природа око њега, у својој величанственој тишиви, борави. Треба му се тада приближити и погледати у његову душу. Каква разлика између тог пакла у куљању и немиру, и тихе, мирне природе на пољу ! Каква борба у његовој души између страсти која га је терала на освету и мисли нежнијих, бољих, које ницаше у њему, ту у мирној природи, ту, на пољу коринтском, где су некад славни јунаци гинули за слоболу и отаџбину, а он, издајник, води варваре на своју отаџбину. Ни величанствене лепоте црироде, ни све славне успомене везане за њу, ни његова сама драга, која је болпа, као сенка, изшетала да га нађе, очајног, наслољена на једном стубу од класичког храма, нису могли умирити његова осећања, спасти га. Сјајан је се месец провукао кроз онај облачак којим га је драга заклела, да одустане од напада на Коринт. Он је испустио њену бледу руку и остао сам, мученик, очајник, да сутра, на сурвини Коринта, и на гробу своје драге погине.

Треба погледати и Украјинског јунака Љазепу, у приповетци која се тим именом зове. У младости, страст, љубав, завела га је на странпутицу. Увређени муж његове драге (Терезе) свезао га је гола за бокове дивљег коња, и пустио да јури преко степа, преко гора и река. Мазепа је, у том положају, општи тип Бајронова јунака. Он се грчи, протеже; конопци му засецају у месо, крв липти. Све узалуд. Најпосле му снаге малакшу и он се пусти, да га бесни хат носи куд било. Судбина његова била је везана за судбину коња на ком је био. »демља

се угибала, небо се вртило; чинило ми је се као да падох