Godišnjica Nikole Čupića

186

су осећања одлутала, а мисао му је се укочила. Није имао снаге да се помакне али је „осећао, да је жив. „Шта је за тим било са мном, незнам поуздано — никад нисам знао. Ништа нисам мислио, ништа нисам осећао. Међу стенама стајао сам као стена. Све ми је, пред очима, било бело, суро, магловито. То није била ноћ; није био дан, није била ни светлост тавнична, него нека празнина у коју се простор стапао; нешто што постоји а што нема места, Мало по мало, бона осећања вратише ми се. Ја сам опет гледао зидове тавничне, око мене; осећао сам се као мртвац у покрову; сам као усамљен облак на сунчаном дану, једна бора на светломе небу. Шта ће она ту, кад је цело небо плаво и земља весела %«

Такви су јунаци у причама Бајроновим. Они су необични болници једне, читаве, болесне епохе. Сваки од њих носи по нешто од оног бола од ког је цео ондашњи свет патио. Они су сви мученици; сви свршују трагично, али је сваки од њих, у својим мукама, велики. Сваки је од њих Прометеј, који, прикован и рањен на сурој стени Кавказа накострешеног над бурним морем, блажи своје муке упорним проклињањем старог крвника — Јупитера; проклињањем прилика и сзега људског што окива слободу и полет духа.

Да пређемо на, данас млого популарнији од тих приповедака, Бајронов спев » Чајлд Херолда«.

»Тамо, на енглеском острву, живео је један младић, који на путовима врлине, није налазио задовољства, него је проводио своје дане у најнечистијим уживањима, и морио веселим усклицима ухо сањиве ноћи. Ах, до бога, доиста је то био сраман деран; врло одан банчењу и безбожном задовољству. Мало је, он, шта земаљског волео осем девојака, љубазница и раскалашног друштва. — Није много прошло, и он је осећао преситост. — Тала му је живлење