Godišnjica Nikole Čupića

185

на земљу; варао сам се; врло сам добро био везан. Срце ми је се разболело; у мозгу ми је пиштао 60. Оно је куцало неко време, па је престало. Небо се вртило као велики точак; гледао сам дрва да се љуљају као пијани људи. Нека слаба светлост прошла ми је испред очију и више нисам видео. Ко умире, не умире друкчије. Ја сам осећао, како се магле навлаче и нестаје их. Борио сам се, да се пробудим али нисам могао закачити сеи успети до живота; осећао сам као што осећа човек на дасци, на мору, после корабљокрушења, кад га вали, што нагрну најњ, у исти мах уздигну и прогутају. Треба, најпосле, видети заробљену браћу у причи » заробљеник у Шилону.« Цела Фамилија, и отаци стричеви изгинули су у борби за веру, отаџбину и слободу. Остала су још три брата, и они су, везани у тешке ланце, на дну једне тавнице, на обали лепог и величанственог језера женевског. Вали су се на језеру, у слободи, играли и запљускивали бокове старе куле. Кроз једну само пукотину падао је слаб зрачак у тмину тавничну, сувише слаб да је победи а доста јак да окована браћа виде муке један другога. Први је умро, а преживели мученици моле, да им брата сахране на оном месташцу, на које светлост пада“ Тавничари се смеју и сахрањују га на месту, где је издахнуо, а остављају да над његовим гробом виси пуст ланац. Дан по дан пролази, млађи од двојице што су остали још живи, усахњивао је као цвет на свом стаблу; није тужио, него је, напротив, храбрио свог брата, који је ћутао и очајавао. Стубови за које су везани, били су раздалеко; старији брат није се могао прикучити младићу који умираше; напињао је ухо, слушао је уздахе који постајаше све тшши, и тиши, Викао је за помоћ, нико се није одазивао. Он је сломио свој ланац и скочио је једним кроком, али је било доцкан. Брат му је издахнуо. Узео је ту хладну руку, и ту, поред мртвог тела, његова