Godišnjica Nikole Čupića

188

зити пред нас у облицима одређенијим, као незадовољство са светом, меланхолија, очајање.

Сам спев је путнички дневник Бајронов; путопис његов у стиховима. Као за неким вођом, читајући четири песме Чајлд Херолда, путујемо ми за Бајроном кроз најлепше и најзанимљивије пределе европске. Али како необичног вођу пмамог Бајрон није од оних обичних, многих, путника и песника, који вам, већом или мањом, вештином описују лепоте природних сценерија, а који су се само, да прекрате дуго варошко време, да избегну, за један часак, врући и загушљиви ваздух варошки, нашли у горској свежини, па да се врате, чим ваздух у Алпима настане опорији, чим се буре на мору дигну. Он је човек, који је побегао, из друштва и метежа људског, јер је у њему био несрећан, Солан, и отишао у гору, у природу, јер је њу још волео.

Још као младић, увидео је, да је неспособан да се дружи е' човеком, с којим је, по осећањима и мислима, имао мало заједничког. Не научен да своје мисли подчињава другима, и ако је у младости његова душа била мученица његова властита мишљења, он владу над њом неби никад уступио духовима, противу којих се његов бунио. Због своје упорне самосталности, он је остао у сред вреве људске, усамљен, бедан. Он је постао уморан, немиран, клонуо је као у дивљини рођени соко, ком су крила одсечена и за ког је било живота једино у слободи, и неограниченом ваздуху. Живот је друштвени био зањ тавница; само је у природи било слободе. Бити међу људима, у сред вреве и шума, слушати, гледати, осећати, лутати сам по уморним стазама света, немати никог да те благосиља, никог, ког би ти могао благосиљати .. • то је самоћа, то је доиста бити сам. А, седети на стенама, занети се гледањем у вале или водопаде, шетати по хладовинни шума, у које смртна нога није никад допрла,