Godišnjica Nikole Čupića

189

или врло ретко допире; пужати се, уз горе, на којим пема путања, са дивљим стадом које још незна за оборе; сам седети наслоњен над провалијама и запенушеним горским потоцима, то за душу, каква је била Бајронова, није самоћа, то је дружити се с' чарима природе и гледати њено благо растрто. У Ш и ТУ песми Чајлд Херолда, које је писао, после прве две песме, у размаку од неколико година, и после свих оних догађаја који су га принудили, да за навек иде из отаџбине (1818), то жудно бегање из средине људске у природу, истиче се још јаче, силније. Страстан у свему, Бајрон је и природу страсно волео. У тим доцнијим песмама Чајлд Херолда, природа зањ није више, нешто мртво, него је као и за Шелеја, пуна живота. Као што је калдејац могао гледати у звезде дотле, док их није, у машти, населио бићима онако сјајним као што су зраци њихови, тако је он, у мислима, насељавао горе, буре морске, водопаде, пустаре, духовима и генијима, у чијем је друштву, за тим, живео, и заборављао на земљу, земаљски шум, и људске слабости. Онда тамо је имао својих пријатеља; тамо, где се љуља дебело море, тамо је био његов стан; где се плаво небо и светлоћа разастиру, тамо је он страсно волео да живи. Пустара, гора, пећина, шуштање горског потока били су његово друштво. Он се с њима разумевао, с' њима говорио неким заједничким језиком који други људи не разумеју а који је зањ био јаснији од његова матерња говора.2 Он је толико љубио природу, да се стапао с' њом, постајао део оног што га окружава. Планине, вали, небеса били су део његов, његове душе, као што је он био део њихов,“

1, Сћиа Нагоја П. 33 · АЕ ој До.