Godišnjica Nikole Čupića

о сл

— Ледћлалђ что мог, рече Цар, и малко смигну раменима. — Жалћро, продужи он: –- что погода такђљ неблагопринтна дан васђ. Заћеђ васђ, бнтђ можетђ, и не угостили какђ слђдуетђ; но за то вђ Москвћ вн встрђтите истинное русское гостепршмство.

После тих речи, малко се измаче, маши се левом руком к својој деци, и рече:

— А вотђ мом дћти!

И, показавши руком на најстаријега, изговори :

— Моћ сннђ Владимпр !

Велики Кнез Владимир учини корак напред; поклони се он нама; поклонисмо се ми њему.

— Срнђ монп Алексћи! рече даље, Цар.

Алексије учини што и Владимир.

— Синовба мои: Сергћћ и Павелђ !

И оба детета, лепа као два анђела, макоше напред, поклонише се, и ми им поклоном захвалисмо.

— Дочка мол Марји!

Девојчица учини велики поклон, па се узмаче.

— Старишт смнђ моћ, наслбдникђ, не здђеБб; онђ со снохоћп ућхалђ за границу.

Иза тога, један од царевића приђе к нама, и разбираше за некога Србина Атанацковића, официра: жељаше знати : је ли родом из Србије, или из друге које покраЈине српске 2

Дотле и Царица, идући лагано, и разговарајући се са сваким по нешто, већ се бејаше примакла крају онога полукруга. Цар погледа по гостима, поклони се главом, и рече:

— До свиданђа, Господа !

Изговоривши то, крупним корацима пређе преко сале к Царипи, узе је под руку, и одоше даље кроза сале.

За њима следоваху деца њихова, и сав онај свет који их је пратио из цркве.