Godišnjica Nikole Čupića

3'

Али је он врло добро знао, да је језик за то што је сре ство исказивања мисли у једно пи инструменат свеколико интелектуалног живота народног у науци, књижевнос и држави. С тога се он живо интересовао за све то, особито за целокупну књижевност. Још у младости Бечу он је нашао и превео »Приповетке из старога новога завета“, да у њима створи читанку, да пока; џрактичан пример онога и онакога језика, каквим јем слио да треба Србима писати. До последњих година ст рао се о новим издањима те књиге, докле је, чини ! се, на неку годину пред смрт, није уступио књижарни! браће Јовановића у Панчеву, да је она даље штампа. тој намери је преводио и „Свето Писмо«, и избор је п на те књиге, осим побожних побуда Даничићевих, о к јима ћу даље на свом месту говорити, и за то, што су о предмет најопширнијега читања на све стране и у сви: круговима по народу, тим већма што су, као изда) енгдескога библијскога друштва, у обојим словима и врло јевтиним и многобројним издањима, рашириване ) свима крајевима народа. С тога се кроз њих, нарочи међу свештенством, врло много могло радити да се књижевном језику људи одвикну од ситних покрајинск особина, којих свуда има, а у исти мах да се навик на једноставан књижевни језик свој. И овај утицај, Т али силан и непрекидан, није рачунат на месец и годи! већ на врло дуго време. И он св доиста врши пепреста: тако да нико о њему и не мисли; али је он, међу т; у толико већега утиска, што се већма на миру иш се кроз дуже време и стално врши.

У овоме реду послова треба с хвалом помену дивни превод „Историје српскога народа“ од А. Мајко: који је Ђ. Даничић радио 1858 године, и који је он излазио као прилог к „Српским Новинама« у особиту