Godišnjica Nikole Čupića

428

га овдје назваше). У цијелом чланку и у католичком листу оно има смисла: али онако — гдје је ствар сама, посве у кратко јављена; па онај реп додат — показује грдну невјештину редакторску, ако се неће узети да је — стојећи без икакве примједбе — денунцијација, којом је Матица хтјела казати својим читаоцима да се угледају на Католички лист.“ !

И не само Ђ. Даничић, него сав онај круг, у ком се он тада кретао, беше с веком младићском топлотом задахнут истим мислима једнаке љубави према књижевности и науци и Срба и Хрвата. У том се кругу израдило и почело практиковати неко више гледиште на јединство источних и западних делова нашега народа; радња та и такво осећање и мишљење тога круга обележили су једно време одношаја међу српством и хрватством које је значајно по искрености и идиличности својој, које ће се памтити, и — ако буде суђено — послужити као добра опомена и углед будућности. Први међу свима

1) Ево тога «репа» из реферата Кабопбков Неја, који је донела „Матица“: «Хоћемо ли, дакле, ово св. писмо препоручити свећенству катодичком и у опће католицима; Свакому је кршћанину католику библија књига Богом дана, књига Согодуха, којој је садржај слово Божије. Верујући ово, ако штогод наопако разумје у њој, може му то постати веома пагубно; јер ће што језло разумио, држати за слово божије, дакле лаж за истину вјечну. А како ће лако свако гдјекоју изреку криво схватити у књизи толи стародавној! С тога је црква католичка по својем праву и по својој дужности сатворила неке прописе о превађању и читању светога писма. Опа пропивује, да св. писмо, којим ће се служити католици, има бити : 1. преведено по Вулгати, не искључујући ни мало текста хебрејскога ; 2, истумачено спаскама, извађенима из списова св. отаца или учених католичких мужева, и одобрено бискупом католичким или столицом апостолском. Ово су прописи паше цркве. А превод Даничићев нити је сачињен по Вулгати, нити одобрен облашћу цркве католичке; за то се не смемо њим служити, још га мање коме препоручити,“