Godišnjica Nikole Čupića

430

и други који ће бити колико се може уредан. Ово је само за то да вам уреднији позив не буде из ненада и да не речете да је доцкан. Још један пут вас молим, примите се својски ове ствари, и будите за сада овијем задовољни.“ По тој је жељи учињено све што је требало. Мислим да је из Србије било на отварању Академије на седамнаест лица. Жељан да се упознам са тамошњим приликама. што је за мене онда ванредно поучно било, ја сам отушао у Загреб десетак дана раније, и гледао како тамо живи група књижевника, која је била темељ нове Академије, и у којојсе кретао наш Даничић. Најлепше је утиске чинила та група, и могла их је чинитим на највећега, скептика. Годину дана касније, у Јулу 1868, кад сам на ново походио Загреб, било је исто стање. Али су се околности позније измениле, људи су се разишли и растурили, и иста повољна струја, ваљада лишена јаче реалне подлоге, ослабела је и другој место уступила. Судбине литерарних и културних мњења исто су тако не испитане као и много друго којешта. И Ђ. Даничић, који је у то време био заиста пун задовољства, да је мени, познанику из Београда, тешко било познати у њему некадашњег доста суморног и устегнутог Ђ. Даничића, ма да сам се промени радовао; и Ђ. Даничић је касније дошао до туробнијег мишљења. Али у малих народа, ваљада по брзини и малој снази њихова живота, ни зло ни добро не траје дуго. Или су суђени путови историје сувише различни од ових који су у жељама нашим! Ипак још подуго после отворања Академије и састанка у Загребу послови су ишли истим правцем, и с поља се промена није дала лако опазити. Ја ћу навести још неколико одломака из писама, којима се то потврђује.

Пошто је у «Вили« изашао мој реферат о Јагићевој „Историји књижевности,“ писа ми Даничић, 4 Новембра