Godišnjica Nikole Čupića

458

његово осећање, његов живот не даваху ничему мање потврде него томе сумњичењу. Мислећи беспрекидно о јединству нашега народа, он је о свима религиозним 06лицима у њему мислио врло широко, врло либерално и врло толерантно. Што је имао с људима из црквенога реда, у коме су, по природи ствари, били његови највећи противници, не само што није пи у чем ни најмањем преносио на цркву иди на верозакон, него јв од свега двојио и ред свештенички, јер је опет у истоме увек имао искрених и честитих пријатеља и правих приврженика својих књижевних мисли. Једнога од ових последњих мило ми је овде поименце поменути. То је честити архимандрит Сава Јовшић, у којега је гостољубиви стан

у митрополији Даничић годинама често долазио на одмор и разговор.

И у цркву Даничић није одлазио само по дужности кад би му био ред, као што садашњи нараштај сав из реда чини, и као што чињаху и многи од оних који су Даничића слабом вером сумњичили; он је у цркву одлазио ради своје унутрашње потребе, по својој вољи, и не гледајући на ред. Тога се добро опомињем. И књижевна радња његова сведочанство је, да он о вери није мислио ни површно ни форме ради. Говорећи о Даничићеву преводу светога писма ја сам истина на једном месту рекао, да је избором светога писма и приповедака из светога, писма погођен предмет који се шири најдаље и најправилније, те којим се, због тога, за језик и стил могла чинити најплоднија пропаганда, али сам уверен да би се погрешило, ако би се узело, да се у томе послу Ћ. Даничић руководио само тим тактичким разлогом и ничим више. Истина је цела, да је он за тај посао имаоим разлога стварних, разлога који се имлју свести на љубав к вери и к цркви народној, јер је он и то, као и све остало што је народно, топло љубио.