Godišnjica Nikole Čupića

БА: ">: св

459

При свем том Ђ. Даничић је у младости својој имао периоду сумњичења и скептицизма наспрам вере. Још добро памтим једну анекдоту коју ћу сад забележити, а држим да је знам из 1861 године. Разговор је био о књизи Вуковог превода „Новог Завета“, за коју сам ја, по овдашњим младићским мислима својим, рекао, да ме у њој више интересује језик као језик, и да ме само дело, као верозаконска књига, много не интересује. Ћ. Даничић ме кораше да немам право, и да ће те мисли, као младићске, временом проћи. Па ми стаде казивати, како је негда и он био у тим мислима. Једаред, рече, лицем на Ускрс, у Бечу, у младо моје доба једна госпођица поздрави ме ускошњим јајстом с речима: „Христос васкрсе!« Ја примих јаје и одговорих јој: „Може бити:« место „Ва истину васкрсе!« И данас ми је, додаде он,

жао што сам то учинио. жЖ

Осим разних других карактеристика људи се деле и по томе што неки мање а неки више гледају на спољност, на утисак, на оно како ће звонити или како ће се примити који поступак; неки се пак на све то ни мало не обзиру, већ гледају једино на стварну садржину. Многи, ако су се побринули како ће се рећи, већ се више не брину како ће се учинити; речено — учињено. |

Не треба ни да кажем да је Ђ. Даничић био међу онима који гледају стварну садржину и рачунају на одзив само правих зналаца и најоштријих судија. То начело ширило се у њега у свима последицама, на, све, до крајњих граница.

Једна карактеристика или последица овога јесу кратки предговори у његовим делима. Много пута их никако и нема. Да се опази ова разлика, треба их упоредити с другима. Једно од најзнатнијих његових дела