Godišnjica Nikole Čupića

463

взика“, па каже: „Не састон ли се народђ изђљ моди; па може ли бнти, да народђ зна бвзикђ, а моди, членови народа, да не знао2 Не састои ли се народђ србски изђ мод! неученихђ и ученихљ; па може ли бнти, да неучени знајо свод взикљ, а учени да не знајог“ Ово све толико вриједи, као кад би ко запитао: „Не састом ли се народђ србски изђ мод!“ окатијех и слијепијех, па може ли бити, да људи окати виде, а слијепи да не виде2 Ако не може бити да „назовинученђ«“ Србин не зна српскога језика за то јер је члан српскога народа, то не може бити ни слијеп Србин да не види, јер је и ончлан српскога народа. Оволико В. Лазићу на његово питање: могу ли учени Срби не знати својега језика; а да ли га заиста не знају, то је опет друго питање, на које не би требало дуго премшшљати шта ће се одговорити. Али кад В. Лазић није ништа џа њ казао, не ћу ни ја! Што даље пита уможе ли се комугодђ разумно рећи, да матернђга езика своега не зна, кои 6 цћо живолђ свод провео међу браћомђ своћомђ«“, може, по несрећи нашој, и ево како. Кад у којега народа има неколико књижевника који не знаду својега народнога језика, па кад ти књижевници отиду усред народа, те постану учитељи и стану дјецу

учити својијем покваренијем језиком, и још стану дјеци

гадити њихов чисти језик, а свој никаки хвалшти и препоручивати, не ће ли она дјеца мислити да учитељи знају боље (као што би и требало да знајуј, па не ће ли поред осталога примати од својих учитеља и језик њихов, а свој остављати2 Хоће, богме; и кад тако ови ученици с овакијем учитељима проведу десет — дванаест година, они ће постати као и учитељи њихови, ссобито још ако су добри радини. Њима се послије може слободно рећи да су једнако с браћом својом и опет народнога језика својега не знаду; и они ако буду прави пријатељи

,