Godišnjica Nikole Čupića

462

и како су што они поставили и да не мисли да он иу језику треба што да уређује и поставља — Ћ. Даничић је узимао за сведочанство озбиљности пишчеве, за доказ да писац добро разуме и свој посао коме се посветио и да га ради с озбиљношћу. Ма да у овоме нема баш сувише поузданог критерија, и ма да сам ја касније искуством и саобраћајем са људима имао прилике да

се ио противноме уверим, опет је и Ђ. Даничић имао разлога што је онако мислио.

У старије време, људи из школе за јер, васпитаници угарских класичких гимназија им лицеја, који су у својим погледима били задахнути оним политичко-црквеним консерватизмом којему је тон даван из карловачке митрополије, имали су о науци више енциклопедично него стручно мишљење, па су по тим погледима, мислили и о језику српском. Њима је тешко ишла у главу врло проста мисао, да им свој језик треба учити, и да Србин, добар по патриотиотизму и беспрекоран у својим осећањима, може о своме језику знати мање него други ко; они су тешко схватали, да и у своме народном језику има научно знање и незнање. С тога је Ђ. Даничић ценио високо свако поштовање, које би какав писац чинио стручности науке о језику српском, с тога је он то џоштовање узимао као доказ, да они свој предмет и своју струку добро разуме, да зна шта је наука, и да о пстој не мисли енциклопедички него научнички.

У осталом не пропуштам забележити да се ових мисли сећам из времена 1860. — 1864, и не могу јамчити да ли је Ђ. Даничић и касније тако мислио. Али претуривши полемичке чланке његове, нађох п у њима потврду овоме што сам из разговора и дружбе с њим упамтио. У чланку „8. Лазићу 1“ писаном у Бечу на Теодорову суботу 1848 чита, се ово: „8. Лазић се страшно срди што у Лупи стоји »да навовиучени Срби незнајо српскога