Godišnjica Nikole Čupića

468

ка без икакве резерве, њега је дубоко увредило културно реакционарство које ту књигу провејава и које даје хране њеном плитком размишљању о правцу напретка народнога. До колаке је мере пак он ту увреду осетио, види се већ и по томе што јој је дао израза у једној лекцији пред ученицима у предавању опште историје књижевности које је онда било у његовим рукама. Он је у књизи осећао напад на основне мисли, којима се, по његовом уверењу. имала управљати српска књижевност и просвета; од ње је осећао опасност свему што се дотле могло стећи и на колико толико правилан пут упутити. То се све добро види у поменутој лекцији, која је наштампана у »Даници« за 1861, стр. 76 — 78.

»Сад нам је на реду, чита се у тој лекцији, наука коју би требало избрисати између наука, коју би ваљало одмах укинути и у нашем лицеју, око које се ви, господо, сви осим тројице, узалуд три године дана мучите и дангубите — ако ће се веровати онима једанаест апостола, који су писали познато вам без сумње »Посланје изђ Москве. «

„Та је наука јуриспруденција, наука о правди.

»До сад се мислило и свагда у свету и животу засведочавало, да је она држава најсрећнија, у којој је «закон највиша воља, којој се свак покоравати мора.“

» Али сад они московски апостоли кажу, да није тако:

кажу, да народима не требају закони, него место закона треба да буде савест.“

После овога наводе се драстични примери на про може да поведе та растегљива основа савести, па завршује: »Без сумње ће бити Срба, који ће га (т. ј. посланије) оберучке примити, као што се радо прима и друго све што не ваља. И што су који Срби чистији — јер знате да се проповеда, а може бити и сами држите да