Godišnjica Nikole Čupića

одломци ИЗ ИСТОРИЈЕ БЕОГРАДА 24 и допало ропства њих око 4,000, заједно са Махмуд-Челебијом, по сестри, зетом султана Мурата.

Кад се после овога. ова мађарско-српска војска, увећала новим придоласком Срба, Бугара, Бошњака и Албанезаца, потукла је још једном, турску војску КОД Софије и пошто је спалила ову варош, потисла је Турке још до Маркове Капије, (Капиџик, Дервен : Трајанова Капија, Боса, Сукси) идо Златице, на страни од Маркове Капије.

После озбиљних али не успелих напада на Маркову Капију ми на Златицу, савезничка је војска почела враћати се, о Божићу 1443 године к Софији и Нишу, гоњена Турцима, који су јој наносили големе штете, док их Деспот Ђурађ, није потукао и зауставио на Куновици, гди се је одликовао особито, војвода Ђурђе Мрњачевић.

Мађарска војска прешла је у овоме своме одступању, преко Београда у Мађарску, Јануара месеца 1444 год. док је српска војска стала и зауставила се на Добричу и продужила одавде борбу с Турцима, с одвојеним својим одељењима, на Жегљиговачким Пољима, источно од Куманова; под Момином Клисуром, код Татар-Пазаџика 2 (вероватније, у клисури Јужне Морав:; Момина Клисура, на путу између Лесковца и Врање); на Новом Брду и на Ситници.

Ђурађ је био у ово време у Мађарској, и ту су му дошли у Сегедин турски изасланици, да се погоде с њиме о откупу Махмуд-Челебије, и о миру, између Турака с једне, и Мађара и Срба с друге стране. Ђурађ је још при одступању савезничке војске, дошаптавао Турцима, да траже да се измире с Мађарима и Србима, и сад је придобио за ово и војводу Хуњадија, коме је поклонио свој Вилагош, те су обојица склонили и краља Владислава на сегединсни уговор о миру, (13 Јула 1444), који је требао да траје 10 година.