Godišnjica Nikole Čupića

ДАР ЈОСИФ ПАНЧИЋ 34

Ја погледах, и гле! милокројна Авала, троврхи Космај, историски Рудник, слемасти Мелведник, големи Копаоник, рожасти Хртањ, високи Миџур, бело Рило, шиљасти Комови, и суморни Дурмитор, као да се срде на топло јесење сунце, као да хоће да му реку:

— Хвала ти за топлину, али нехвала за таке гласе! Куда се удаљава онај који се једини сећа нас у студени нашој; онај који једини долази нама у походе; онај који перцем својим труби свету имена наша; Свака лазина која води на висове наше неуморну Џанчићу бејаше равна; сваки труд бејаше му лак; сваки конак беше му удобан, само да с врхова паших скине макар један зрачак светлости, и унесе га у историју постања, у живот свега бића! (О, лучо негашљива у слици смерна човека, куда се уклањаш с поља научнога 2

Пуста јата „ваздушних певаца«, од орла до царића, као облаци хоће да заслоне сунце. То су »„Тице у Србији.“ Песмом и цвркутом оне питају:

-— Зар пас оставља онај који је више од тридесет година проучавао род наш, да би животом нашим осветлио коју тајну живота у васељепој»> Сва милина славујске песме, сва лепота разнобојнога перја нашега не створише тицама у Србији толико гласа колико једно једино перце неуморнога Папчића. Па нас данас оставља, а

не вели на ком нас оставља! (0, и ако смо ми