Godišnjica Nikole Čupića

ЗА КЊАЖЕЗИНУ ЦРНУ ГОРУ 112

он треба да зна и њихово дотадашње развијање, као и то, како ће, тако рећи, хемиски, утицати на његово даље правно развијање извесна норма, коју он ма из ког разлога унесе у законик. Од овога познавања зависи

) „Кодификацијом се консолидују основи правноме развитку м осигурава правилан развитак народњег живота. Кодификација постојећих, у народу живећих, правних обичаја и уздизање народног језика на ступањ књижевног језика, то су по значењу своме два слична чина у кузтурном животу једнога народа. оба подједнако равни у областима својим", вели г. Андра Ђорђевић у свом чланку Богишићев уопшти имовински захоних за нњажевину Црну Гору“ у „Браничу“ год. И. стр. 514. С тога је са свим објашњиво мишљење једног новијег но даровитог немачког писца (Рргег: Ууаз егжагфеј Пешвсава хоп дет сегнсћеп Сезешћисћ 7 Натђиге 1889 стр. 26) да «апе Кодшканоп 4ез Кесћез 156 5беј5 ел иеђга ћапех СПисЕк Таг дав УојК, деввеп Весће кофшшг! жегдеп

501». Други један Немац (Е. Зесћжамл2: Гле Севстећје дег

рпуаШсћеп Код кабопзђе тгеђипреп и т. д. Вегип 1889. стр. 2.) мисли, да законодавац у мирном времену треба нарочито да се труди, те да дозна, шта је народ под обичним животним одношајима и саобраћајем ва правном пољу створио, па то да изнесе и утврди. Тако је и по њему народ творац и носилац права (Шшштег ађег тд дег Јеђепшее Мипд де Вестиз фјее Јштлвбеп ипа једе Кодшкапоп Мерт па Ууевепшсћеп дег пп Огвеезогт веђгасћје Аџедгиск дег упвљепвсћанНећеп Џђегтешеипсеп Шгег 7ен, етћан Фе Вегџћаје дег Теопе, аи жејсћег ве 5ејђ5Е ћегуогсерапсеп 154“. А још је Савињи у свом епохалном делу: Уош Вепш шџпвегег 7е: 1г

безе веђипЕе пчпд Весћевујввепзспан, (до сад изишла четири

_ издања у Хајделбергу и Берлину и то године 1814, 1828,

1840 ни 18786), — на прзим зистовима год. 1814. тврдио, да право по свом постанку није свестан и слободан створ. већ да оно постаје и развија се код сгаког појединог народа из саме

"његове унутрашње суштине, као им језик му, обичаји и по"антички организам. И као год што за језик тако нема ни за

право једног тренутка апсолутног мира, већ је и оно подаожнио непрестаном развијању као и друге стране народног живота. С народом односно с унупним му животом расте и

2,