Godišnjica Nikole Čupića
ХК
ЗА КЊАЖЕВИНУ ЦРНУ ГОРУ 169
бива, као да о томе ни правила у закону нема. [У такоме је случају судцу поступати по ономе што је наређено у чл. 2.и 3. овога законика, ади, у колико се год може, имајући пред очима општи смјер и дух остадих закона који се баве пословима јед-
наке или подобне рукеј» (чл. 777)
Према свему овоме види се, да је у општем имовинском законику правном обичају остављено широко поље, чему се нимало није чудити, особито кад се узме на ум, да је овај до сад био скоро једини законски извор. Но не само да правни обичај може допуњавати закоп, већ га он може и изменити (в. чл. 956 и т. д.). Оба извора стој: један с другим напоредо и оба прожимају један други и то не само квалитативно већ и квантитативно. Увек је дата могућност неспреченом даљем развијању, а право и у духу законика као и по Колеровим речима треба да буде «ет |еђепдез, чећ Гог Идепдев ипа Кет (6одјег».! КодиФикатор нам сам вели на стр. 13. већ помињатог писма пријатељу (поводом црног. грађ. зак. и т. д,) да „треба да има увјек на уму сва правила обичаја исто онако, као кад би та правила била саставни део његова законика“, а већ погледом на улогу, коју је обичај имао у животу народа у Црној Гори, јасно је, да његов рад ваља да уђе пре у врсту инкорпорационих но кодиФикационих радова, почем је главни карактер првих уда се свагда допуњују неписанијем правом». |
Наш кодификатор је сигурно до данас био најбољи познавалац историје југословенског права. И њему се сигурно није измакао ни следећи Факт из наше правне историје : „До законика Стефана Душана обичај је (у Србији) био норма, којом су опредељивани сви правни одношаји.
-
1 Навод у Ликела, 1. сб. стр. 58.