Godišnjica Nikole Čupića
176 општи имовински ЗАКОНИК
поставци лежи неспорно у том Факту, да ми ту установу налазимо код народа, који с Римљапима нису имали никаква додира, код којих је она дакле у датом тренутку историјског развића тако рећи са свим органски изникла.!
живота најпре слаби, а за тим и ишчезава право прече купње. Већ после хуситске војне о њему нема помена у чешким правним изворима. Право прече купње постојало је иу Пољској и то још до самог ХУП. века и познато је било под именом ргата БИихКкозст или БИг52овс! (јиз гегасказ). У Русији то начело влада још и данас с обавезном силом, а исто је правило постојало и код Срба и Хрвата, као што се из старих наших споменика може видети. Но ми се с њим срећемо код Германаца, где се такође дуго одржало. — Види поменути Зигељев чланак о законику |. си. стр. 71. Чудновато је, да се овај одлични писац мало доцније поводи за флоринским (Т. Паматники законодателвноћ дђателђности Душана. Киевђ 1888. стр. 482—484. и 489—491.) тврдећи да је право византијско («имћло грамадное, можно сказатђ подавлаоцее влманје на весђ стром ошцественнаго бнта Сербовђ...<“ Ово тврђење по овом питању је тим нејасније, што сам Зигељ раније вели, да је право прече купње увнтекало из идем обцен родовоћп поземелњбнон собственности», Навод Захарије Ф. Лигентала пеге бСевећсћее дев стећ.-тбт. Весћез. Гере 1856, П. изд. Вегип 1877.) за потврду византијског утипаја на старо српско право тим је чудноватији, што тај писац на више места признаје огромни утицај слов. права на византијско, особито што се тиче сеоских одношаја. Кнез Војновић је (стр. 67) примио ово мишљење без икакве критике.
' Као код Словена и у старије време код Германаца, тако се право прече купње налази у Тезавалеми, једном тамулском зборнику обичајног права из год. 1707. Тамули су једно племе, које живи на северу Цјелона (Маупе: Шпди Ја апа изасе. Гопдоп 1883. стр. 206.. С истим појавом срећемо се и у Бирми, где сродници имају право, да и доцније откупе од туђинца непокретност њиховог сродника, платив му само исту цену, коју је он за добро дао. (КоМет у: 21е:већгие г уеге]. Весћезулз5епвсћаћ књ. У. стр. 206—207).