Godišnjica Nikole Čupića

89 РАТНИ ДОГАЂАЈИ ИЗ ДРУГОГ СРПСКОГ УСТАНКА

више ни мислили како да се бране; све је било надрло да се бегством како год спасе; многи су скакали на прсобран свога утврђења, да с овога пређу преко рова и докопају се поља и чистине, али су све Срби дочекивали на своје бритке сабље и оштре јатагане.

Главна гомила Турака надрла је на вратнице опкопа уз вику: недај и помагај, али ју је ту сачекивао, клао и секао војвода Милић Дринчић са својим храбрим момцима. 5

Турски јаук и пуцњава Срба и Турака, почела се постепено да стишава у турском опкопу и око њега, и ускоро је са свим престала, и само се још чуо по који уздах по пеког накланог и недотученог Турчина.

Што је још било остало Турака у животу, докопало се шибља и честе у околини турског утврђења. За то су сад тамо настале да пљаште српске пушке и да се светлуцају српски јатагани. За неко време настао је тамо нов покољ, док нису Турци и тамо са свим малаксали те се чуло опет оно турско недај и помагај, и тешко јаукање турских рањеника.

Ну и ово је ускоро са свим престало.

Није било више на Дубљу живих Турака, те и борбе није било више, и Срби су се почели искупљати око својих војвода и око свога вођа Милоша Обреновића, доводећи собом по којег живог Турчина ухваћеног по свршеном боју.

Милош се зарадовао преко сваке мере, кад је међу живим турским заробљеницима, опазио вођу и команданта турске војске, главом, самога Мараш — Али-пашу, кога су ухватили у густој чести: Подруг Тешо, браћа Чараковићи и Илија Коренити.

Од 1300 Турака, колико их је било с почетка на Дубљу, пало је Србима у руке живих, са Марашем заједно , њих свега 80. Све остало, сем неколицине који