Godišnjica Nikole Čupića

4 С МОРАВЕ НА ВАРДАР

„Које је граница 2“ питао сам ја моје пратиоце. И они ми показаше један мален, скоро засут ров.

„То је, господине, граница !“

А ја сам гледао пажљиво ту линију што одваја земљу од земље, утицај од утицаја и народ један исти међу собом. Треба ли да кажем, да сам желео, да се не види ни толико колико су је моје слабе очи виделе2

На граници нас дочека кајмакам из Прешева, што ће у турском чиновничком реду рећи толико колико срески начелник, са једним жандармеријским јузбашом из Приштине и потребном пратњом. С њима је био и турски царинар, млађи и окретнији човек. Име Прешева друговима мојим из Србије звонило је као једно обично име; мени је пак оно будило гомилу успомена и рефлексија. Ја сам се сећао српског Феудног властелина Угљеше, господара Прешева, Врање и Иногошта, који је у почетку ХУ века, 1402 „пристао“ на страну деспота Стефана, одлучивши судбину Србије и сина Лазарева. Сећао сам се времена, кад сам с муком истраживао где је Иногошта, и радости коју сам уживао, нашавши да је Иногошта Врањи на север, као што је Прешево Врањи на југ. Угљеша је, дакле, имао земљу сву што је сад под Прешевом. Исто је Прешево сад опет постало средиште власти, услед најновијих српских граница од Берлинскога, уговора, а то је оно што обухвата предео Моравице, и уз то оно што је под Врањом, што ће се у, главноме добро подударати с оним што се обележава садашњим северним границама врањскога округа. Мислио сам, дакле, на старога Феудног господара ових крајева, о којем нам је историја спомен сачувала, а мислио сам, с друге стране, на утицај, који променљиве државне границе врше на места што се на граници затичу.

У овоме крају данас су као средишта државне српске и турске власти једно према другоме Врања и Пре-