Godišnjica Nikole Čupića

ЈЕДНА МОЈА НЕСРЕЋА

у Рипањескога попа Ђорђа Протића бејаше слуга неки Чича Раде из Немачке родом. То је био стар и врло опор човек. А у попа имаше и једна матора риђа, кљубина коју су обично звали Трта. Трту су, у дугу му веку, јахали и попови по нурији, и трговачки бургијаши, кад стоку луче, па су га били научили не само да стане пред сваком механом, и пред сваким вратницама, и да оклева да га јахач одјаше, него је хтео уставити се на сред пута чим би чуо речи:

— Помози Бог! Или — Добро јутро!

Ја за ту тртину дресуру нисам знао.

Једно јутро, ја и Пантелија Родић, друг мој. идемо путем кроз Брђане ка школи. Код Мандића куће стиже нас Чича Раде на голом Трти. и прође као мимо турско гробље. Мени бејаше през руку да сед човек прође мимо нас, и да нам не назове Бога. За то Као у шали упитах :

— А камо Добро јутро, Чича Раде:

На те моје речи, Трта стаде као укочен, а Чича Раде оде псовати што може бити поганије. Ја и Пантелија стругнусмо Мандићевим сокачићем, па стрчасмо под Попово воће и чак на Рипањеску чесму дођосмо у школу.

У своје време дође и учитељ, отац мој.