Godišnjica Nikole Čupića

ЈЕДНА МОЈА НЕСРЕЋА 117

— - = - - с У

== и но – –—- - ~

= — - — Пн зет == ревије те елису

Молисио се Богу. После молитве, Пантедија тек ототрљи причати: како је Чича Раде луд и безобразан, и како нас је за пра Бога грдио и псовао.

Мој отац, саслушавши све то, поцрвени у лацу, и рече:

— Оди овамо ти, мете, што устављаш људе на путу, и тражиш од њих „Добро јутро!“

Ја сав претрнух, али изиђох.

— Лези на ту клупу, рече он. Мени се смрче пред очима, и стропоштах се на клупу.

У тај мах сви моји другови, Као у један глас, зарукаше плачући:

— Немој га, чича; није ништа крив. Само га је упитао. Није му ништа ружно рекао.

Пантелија пак, који је имао болест епилепсију, видећи што учини својим причањем, скљуси се и обнезнани. То је трајало врло мало; али је то мало за мене било ВЕЕ!..

Отац мој рече: — Устани; иди на место; а други пут не уставЉај Људе на друиу. Ко ти назове Бога ·- принн; а

ко ти не назове, нека иде својим путем. Теби није дужан ништа...

То жи је бно црн дан у животу. Проклињао сљи и Чича Рада, ни Трту. и Пантелију који МИ НеХОТИЦе учини толику несрећу. Тек доцније помитљад САМ ДА сам свему ја највише БРрив.