Godišnjica Nikole Čupića

БОЛЕСТ ОЦА МОЈЕГА

У зиму, 1344—1845, мој се отац тешко разболе, и болова дуго, врло дуго. И живот му оста о концу. Рипањска школа, због те учитељеве болести, преста радити. Ми ђаци разиђосмо се својим кућама. Тада сам ја опет отишао у Ковиону стоци, и онамо сам живео као и пре школе с том само разликом што сам сада свакад у јанџику носио псалтир, или коју другу књигу, те би, седећи на клади, читао док ми овце пасу.

Дуга и тешка болест очина бејате збунила и поплашила сву кућу нашу. А мени је нарочито била навукла црне облаке на сву будућност коју сам пре тога сам у себи замишљао.

Ја сам знао да је отац био намеран дати ме даље у школу, а сада ако њему што буде, од мога швеоловања неће бити ништа. Браћа су ми била добра, али су се плашила великих трошкова, а нису имала ни оне срчане чврстине за таку одлуку какву сам осећао у оца. (, како сам се тада свесрдно молио Богу да дигне с постеље доброга оца мога, па ће он, уздао сам се тврдо, све уредити како је најбоље.

И на велику радост и срећу моју, отац се мој предиже од болести у Пролеће године 1845, али је у школу једва одлазио.

Једно јутро, у недељу, каза он сељацима пред црквом да више не може учити деце.