Godišnjica Nikole Čupića

ДИРЕКТОР

Пред Петров дан, 1545, бејаху ми се исцепали опанци. У мога оца свакад је било на тавану говеђих ваша за опанке, а и исечених. пресних опанака. Кад се коме подеру опанци, он му да исечене од коже опанке, и комад коже за опуту, па тај опуту окроји а опанке покисели, те их набоде и начини у вече, у јутру, или на подне, кад пре доспе.

Тако раде сви сељаци, а не само МИ.

Једно јутро мени даду код куће опанке и парче коже за опуту. Те опанке ја ћу однети у школу, даћу Баба-Јеки да ми их покисели, па на подне ћу их набости и начинити. У вече ћу већ бити обувен.

С књигама, и с тим опанцима под пазухом, дођем ја ка школи. Али ту на дивананици видим некаког необичног човека: ноћио онде, пробудио се, полуустао па седи, зева и протеже се после спавања.

Учитељ се чује у школи да нешто казује и наређује. Ја сам морао проћи баш поред онога човека, а. обичај нам је био одабрану човеку приклонити се к руци. Ја, дакле, и приступим да га пољубим у руку.

У школу! У школу! Што си бос као Циганин! Рече ми тај чудни човек још чуднији својим говором и врскањем (говорио је с где треба ш.)